---

---

17. ВАРЉИВО ПРИЈАТЕЉСТВО

 

    Увијек осјећам велику тугу која прераста у патњу кад ми је неко од чланова породице дуже одсутан, посебно је то случај са Старим газдом. Он ме је сваки дан изводио у шетњу, играла сам се с њим, доносила му тениску лоптицу, купала се. Сада ми је све то недостајало, дани су ми досадно текли.

Стари газда је познати сликар, отишао је у Београд гдје му приређена ретроспективна изложба у Модерној галерији. Остао је тамо цијели мјесец, читаву вјечност. За то вријеме Млади газда и Газдарица нису мировали, смислили су план да продају стан и купе недовршену кућу у Жажини од породице једног трговца који је прерано умро. Стари газда је био изненађен када је зазвонио телефон у стану његовог стрица Симе, код којег је становао у Београду. Јавила се Газдарица, објаснила му замисао, а затим је на телефону био и Млади газда, тражио од њега сагласност, објашњавао му гдје се кућа налази и како изгледа. Стари газда је био сумњичав, није хтио да их опуномоћи, желио је да он лично прегледа кућу.

Упорност Младог газде и Газдарице била је у овом случају врло јака. Они су жељели да се одселе из наше зграде, да буду што даље од породице Лозица. Позвали су инжењере, браћу Андра и Лина Нижетић, синове најстарије Газдаричине сестре, да погледају кућу. Андро је грађевински инжењер, а Лино геодетски. Они су оцијенили да се кућа може завршити за 30.000 њемачких марака. Газдарица и Млади газда били су одушевљени, уштедјеће 40.000 марака. Стан ће продати за 120.000, кућу ће платити 50.000, рачуница је јасна. Тако су то образложили телефоном Старом газди и добили његов пристанак.

Разочарање Старог газде било је велико када се вратио и прегледао кућу, процијенио је да ће за њен завршетак бити потрошен сав добијени новац за стан и још ће бити потребно 50.000 марака. Андро и Лино су погледали кућу само извана, нису улазили унутра.

Са Иваном Ђурином упознала нас је удовица покојног власника куће, Раше. Иван је један од најзначајнијих житеља села Жажина, станује само 50 метара далеко од наше куће. Бивши власник наше куће Рашо, радио је овдје у селу, у трговини, знао је са сељацима изградити добре односе, са Иваном је посебно био близак, код њега је привремено поспремио врата и прозоре набављене за кућу.

Стари газда је пошао до Ивана да види што од врата и прозора има на његовом тавану. Наравно, ја сам га пратила. Газда је ушао у кућу, мене оставио на дворишту. Сјела сам уз прозор, који је само тридесетак центиметара над земљом, буљила у трпезарију, нисам скидала поглед с Газде, увијек сам га држала на оку да не би некуда умакао. Газда није волио да улазим у трговине и туђе куће што мени није било драго, око тога сам се стално свађала с њим.

Видјела сам да је љубазна Тереза одмах тамо у кухињи ставила воду за кафу, Газда ће се дуже задржати код Ивана, то ми, наравно, није било драго. Нестрпљиво сам сједила уз прозор, нисам могла обуздати немир, у мојој гузи као да су гмизали мрави. Иван ме је примијетио, одмах схватио моје проблеме, подигао се са столице, изашао на двориште, увео ме у трпезарију.

– Иване, побогу, што сте то направили? Сад ћете је морати стално пуштати у кућу – љутнуо се Газда.

– Нека, пустите то нама, ја се с њом добро разумијем! – рекао је Иван, узео је са стола кекс, пружио ми га, ја сам га, халапљиво прогутала.

- Иване, немојте јој давати кекс, пас нема јетру која може пробавити слатко, лако оболијева од шећерне болести – љутио се Газда.

– Неће од једног кекса! – покушао га је Иван смирити.

Тако је почело моје пријатељство с Иваном, он је показивао симпатију и пажњу према мени, што ми је било мило, кад год би ми дао кекс, ја бих му захвално лизнула руку. Постали смо добри пријатељи, сјајно се разумијевали. Показало се да нам бивши власник куће није бог зна што оставио, од прозора свега два мала двокрилна и неколико врата која су већ била ошетећена, јер је Иванов таван био мален, неприкладан за њихово складиштење.

Стари газда је одлучио прије зиме завршити канализацију, не може се зими ићи у пољски клозет. Морао је градити септичку јаму. Андро му је из Загреба послао нацрт, какав се у Њемачкој обавезно користи, без обзира на то у каквој се планинској забити градила кућа. Димензије су четири метра дужина, два ширина, два метра и десет центиметара дубина. Ископавање јаме је велик физички посао, Стари газда је узео Јусупа, који је код нас често радио током градње куће, он је довео два своја брата, за један дан су ископали јаму. Преко ноћи се сручило олујно невријеме са обилном кишом, земља се зарушила, добрим дијелом затрпала јаму. Није било друге него наручити одговарајућу машину, проширити ископ, земљу одбацити даље, да је нова киша не може вратити у јаму.

Стари газда је схватио да је земља овдје сасвим другачија него тамо гдје имамо срушену викендицу, у Старој Дренчини, тамо је иловача, овдје чудна храстовача. Овдје ставиш камен на земљу, он ће за неколико година утонути у њу, као да га нека сила вуче према средишту земље. За вријеме кишног периода храстовача постаје житка, све што је тешко кроз горњи слој тоне све дубље. Да не би имао проблема са потонућем септичке јаме, Газда је одлучио да је армира са свих страна, да њеној изградњи приђе с пуном озбиљношћу, као да гради кућу, није смио допустити да дође касније до било каквих неприлика.

Рад на јами споро је напредовао. Газдарица и Млади газда сматрали су да треба градити много мању јаму. Стари газда није желио одступити од пројекта, сматрао је да је он одличан, вјеровао је у њемачке прописе, није жалио труда, дао се на посао, одлучно, упорно. Није је хтио градити уз саму кућу, бојао се непријатних мириса, удаљио ју је десет метара од куће. Радио је сам, љутити због његове упорности Млади газда и Газдарица нису му хтјели помагати, и они су се тврдоглавили, тјерали су своје!

Жељели су промјену пројекта. Стари газда је сматрао да је он образованији, стручнији да донесе одлуку, они су истрајно вршили притисак на њега као да су позобали све знање овога свијета.

Радови су напредовали, армирано је, избетонирано дно, сада је Газди било лакше, извукао се из воде, које је увијек помало било, циједила се из земље иако је наступио сушни период године. Кренуло се према горе, ошаловане су бочне странице и двије преграде, требало је налити ошаловани и армирани дио, није то могао сам Стари газда. Газдарица и Млади газда су попричали о томе да ли треба или не помоћи Старом газди, одлучили су да треба, Млади газда је позвао своје пријатеље, странице су избетониране, изашло се сасвим из земље.

Док смо сви били око септичке јаме, Газдарица, Стари и Млади газда и ја, осјетила сам да сам занемарила свој основни задатак – чување куће и иметка. Као полудјела, јурнула сам према цести да стигнем на међу нашег дворишта прије него је придошлица прекорачи, нисам смјела дозволити да се то догоди!

Замислите ко је долазио. Иван! Моје газде нису знале ни видјеле када је наишао, али ја, која имам способности какве газде немају, да ренгеном свог мозга видим што се догађа око куће, прочитам мисли дошљака, видјела сам да он долази, знала да ће скренути к нама. Истрчала сам да спријечим његов улазак у двориште, позовем газде да га дочекају. Стала сам на међу дворишта, одлучно се испријечила с пријетећим изразом који је Иван лако могао прочитати. Али он је рачунао на моје и његово пријатељство. Каква заблуда! Пријатељство је једно, а дужност је друго!

Кад је Иван покушао закорачити у двориште ја сам побјеснила, накостријешила се, сва сам се претворила у полудјелу звијер, пријетеће клупко, врло одлучно залајала, дала му до знања да ћу га угристи ако се дрзне, не послуша моје упозорење. Он ме ни даље није схватао озбиљно, ја сам појачала пријетњу, још јаче и одлучније залајала, са много више раздражености, бијеса и гњева због покушаја да ме на јефтин начин надмудри.

Стари газда је схватио тон којим сам позвала Ивана да се уразуми, дојурио је брзо пред кућу да ме спијечи да не угризем дошљака, насмијао се кад је видио збуњеног Ивана. Кад су се њих двојица поздравили, ја сам се повукла иза Газдиних леђа.

Сада Газда чува кућу, ја сам непотребна.

– Иване, скоро сте настрадали – рече Газда Ивану.

– Ма, договорили би се нас двоје – почео је он убјеђивати Газду.

– Иване, морате то схватити озбиљно, она је селекција чувара, с њом нема договора. Ако вам не да да уђете у двориште, немојте покушавати, сигурно ће вас угристи – упозоравао је Газда.

– Ма, није то тако, пустила би она мене! – и даље Иван није вјеровао да сам ја веома озбиљна. С невјерицом сам слушала што говори, зар је толико неразуман? Иван је био неразумнији од Жике с тржнице! Ко би то рекао?

– Ја вас молим да с њом не надмудрујете – посавјетовао га је Газда.

Кад су њих двојица мало поразговарали, ја сам пришла Ивану и лизнула му руку да обновимо пријатељство, али ни у којем случају то није значило да сам га други пут спремна пустити у двориште или у кућу ако моје газде нису ту.

¤

18. МУЗИКА СКЛАДА СВЈЕТЛА И ЖИВОТА

 

Село Жажина налази се уз ријеку Купу, између села Летованић, узводно, и Мала Горица, низводно. Купа до њега долази из Горског Котара, па преко Карловца и Глине, са западне стране, смјером запад – исток, готово под правим углом у њему скреће у правцу сјевер – југ, тече према Петрињи. Када се обилне падавине сруче у предјелу њеног извора и тока, ријека у околини Жажине по неколико пута годишње поплави поља, њиве и пашњаке, са своје лијеве стране, излије се из корита, па огромно подручје, као неко слатководно море, види се са видиковца на Жажинском брду, од цркве. Горе према Летованићу, све до цесте која се одваја у Жажини од цесте Загреб – Сисак и одлази горе уз ријеку, сва непрегледна поља нађу се под водом. Пукне поглед на пространи предио, у којем само дрвеће вири из воде, нигдје ни најмање острвце земље не може се примијетити. Хировита ријека нашла је свој привремени мир. Сурова епска поезија природе и њених ћуди! Само цеста, мало издигнута изнад околних поља, кад се спусти низ Жажинско брдо, сива дугачка равна асфалтна трака, раздваја непрегледно водено пространство на два дијела, располовљује га, и одлази према југозападу, према Летованићу. Да би се село заштитило од полудјеле ријеке, сељаци су продали шуме које су се налазиле на Жажинском брду, тим новцем сами су платили изградњу насипа и бране с преливним отвором, шлајзом. Насип од задње куће у селу иде дуж ријеке до Жажинског брда, одваја село од ријеке. Раније је, за поплава, вода долазила сељанима у дворишта, угрожавала њихове куће и привредне зграде.

Бјежећи из градова викендаши су, жељни природе и ријеке, покуповали од сељака земљиште изван насипа, према Малој Горици и, уз саму обалу ријеке, изградили многе куће за одмор. Иако је ту обала врло висока, за вријеме поплава куће су угрожене, вода им долази у дворишта.

Дио села Жажина, удаљен од Купе километар и по, налази се уз цесту Загреб - Сисак. То је млађи дио села, насељен у новије дошљацима из Сиска, с брдовитих предјела и старог дијела села Жажина. Моја породица је једна од тих!

Жажина не пружа велике могућности за рекреацију. Ја и Стари газда сваки дан одлазимо у шетњу дуж цесте према Петрињи, по тротоару села Петровац, до распећа на одвојку пута, лијево према старом дијелу села. Одатле се враћамо. Пси по двориштима кућа, везани, бијесно лају на мене, дивљају, трзају се на ланцу, пријете ми, бијесно скакачу према мени, али их ланац враћа назад.

Да се не бојим тих пријетњи, дајем им на знање тако што задигнем горњу усну и покажем своје снажне, оштре бијеле очњаке.

Нека виде што их чека ако ме покушају напасти изван свог дворишта или, не дај боже, напасти мог Газду. При томе се, да би моје увјеравање било што снажније, на хрбату мојих леђа подиже тамна трака длаке дуж кичме.

Никада псима нисам узвраћала лавежом, шта ту имам лајати, ништа ја не браним, остављала сам њима право нека бирају, хоће ли лајати или неће, то је њихова ствар. Понеки сељани, који су имали глупе псе, претјерано лајаве, глумце, што изигравају, лажно се приказују као изврсни чувари, ти сељаци су знали приговарати што ја својим проласцима узнемирујем њихове псе.

У шетњу смо одлазили обавезно сваки дан, без обзира на то да ли пада киша, снијег или је лијепо вријеме. Ја сам у тим шетњама савршено добро запамтила свако двориште и сваког човјека или жену с којима се Стари газда задржава да мало поприча.

Моја меморија је изванредна. Нема ниједне стазице, ниједног путељка којим сам некада прошла да их се добро не сјећам. Ако је прошло много времена како нисам била на неком мјесту или прошајкала неком стазом, кад се поново нађем ту, од среће све дрхтурим, срце ми обрадовано лупа, пресрећна цичим од узбуђења.

Данас је вријеме лијепо, идемо на Купу. Сједим на сувозачевом мјесту, тамо гдје сједи само Газдарица. То ми много значи: сад сам ја Газдарица, испуњена сам достојанством и поносом, сви пролазници виде да сам важна особа, главу држим на посебан начин као што то доликује личности која има властитог возача. Сад ми то није важно да запазим каквог пса или мачку кад сам Газдарица, а не пас. Газдарица не режи на псе и мачке, она сасвим мирно сједи на предњем сједишту, не мешкољи се, док су кола у вожњи, само понекад проговори коју ријеч с Газдом, а он од ње тражи да не разговара с њим док су кола на раскршћу. Таква настојим и ја бити!

Паркирали смо код викендице једне загребачке породице, дебела хладовина џиновског храста. Идемо пјешке, цестом према Малој Горици. Викендице су с једну и другу страну. Бијели се пут посут туцаником. Прешли смо насип, цеста је ту на прелазу узигнута, да ријека, кад подивља, не нагура воду у сеоска дворишта. Око лијепе кућице, дрвењаре, десно, на самој обали ријеке, травњак је пажљиво уређен, ограда од грабове живице, брижно орезана, висока два метра, не може се завирити у двориште. Лијево, ријетке куће су далеко од цесте, парцеле су и шире и дуже. Око сваке куће су воћке, уз неке украсно дрвеће, лоза на брајди, травњаци уређени, све одише скромном смиреном љепотом, угодношћу пожељном за одмор.

При крају смо викенд насеља. Отуд, из Мале Горице стиже аутомобил, још је далеко. Ми смо сишли с друма, прашина не може досегнути до нас да нас поспе њен пепео. Пришли смо близу ријеци. Висока обала, обрасла густим стаблима и шибљем стрмо се руши у провалију. Кроз густо шибље ни ја се не могу провући, не покушавам. Пасти у воду било би смртоносно.

Трава на ливади већ је добро израсла, зрела за косидбу. Међу зеленим влатима бијели се, црвени, жути, плави расцвјетало пољско мирисаво цвијће, шарени лептири нечујно лепршају од цвијета до цвијета, зујање пчела и бумбара дрхти у ваздуху изнад раскошног шаренила, великог тепиха срећне, полетне ливаде. Из траве се, испред мојих ногу, вине високо престрашен скакавац, изненади ме, ја ђипим за њим, покушавам га шчепати, али он се већ негдје сакрио, не тражим га, моју пажњу већ привлачи нешто друго, миш, зелембаћ, шта ли? Није ми ни важно да знам, осјећам како ври живот на ливади, у густој трави. Играм се, постајем дио тог живота, дио природе којој припадам. У мојој души све се распјевало, свака ћелија мога тијела трепери, пјева као околина која ме окружује, срећна сам, заносно срећна!

Чудесна музика склада свјетла и живота дрхти у ваздуху, осјећам: сви смо један род, сви смо једна заједница, везана нитима природе. Сви смо природа, чудесна љепота планете.

Враћамо се према колима паркираним у хладовини. Одједном мачка стругну испред мене, појурим за њом, сва најежена и накостријешена, као страшна неман. Она се, као да је вјетар носи, дала у бијег према телефонском стубу, брже од вјеверице, попела се на врх. Задивљена, опчињена њеном брзином и вјештином, њеном могућношћу да се тако вере уз гладак дрвени стуб, чучим испод њега, гледам горе према мачки. Стари газда се смије.

Идемо даље према селу, обазирем се за мачком, још чучи на врх стуба, још је у шоку. Десно, у великом пољу, кукурузи су већ добро порасли, окопава их и огрће, окренута према нама, лијепа млада дјевојка. Стари газда, расположен, домахује јој руком као да се већ одавно познају, први пут је види. Ја је знам, станује у кући одмакнутој од цесте, с великим двориштем, има ону црну кују, лијепу, витку на високим предњим ногама. Доберманка. Обрадована, дјевојка се усправи, ослоњена на мотику, пријатељски нам домахује.