Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________3_





Мађионичар из Свилајнца | Велибор Михић




Изазов на двобој Сингеровој причи

"Мађионичар из Лублина"

(па ком опанци, а ком обојци)

Аутор


Кад дан за даном пође и дуго лето дође, право време за трговачког путника који "лети од цвета до цвета". Ја нисам летео и скупљао нектар већ сам се возио возом и аутобусом. Господина Петковића упознао сам у возу, негде око Витковца. И он је излазио у Житковцу као ја, и он је као ја имао намеру да преко Алексинца оде у Сокобању, ја послом а он на лечење гласа. Кад ми је пружио руку и представио се, једва сам га чуо, добар глас му је био сасвим пропао.

- Како сте рекли?

Прошиштао је, једва сам чуо "ћ" на крају. Морао је да понови.

- Аха, Петковић... Па, драго ми је. Ја сам...

А за господина Петковића сам се заинтересовао јер је у купеу за пушаче пушио без цигарете: приносио је, уснама, само, голу муштиклу и из ње исисавао дим и испуштао га кроз нос !

- Извините, али... како, то, ви?... Пушите, димите... а без цигарете?!

Поново је прошиштао и тако сам сазнао да је господин Петковић мађионичар из Свилајнца. А мађионичар, зна се, може, све! "Пуши", само, на празну муштиклу, уштеди на дувану! Одмах ми је постао симпатичан, лик који освежава на мојим једноличним досадним путовањима по Србији. Једном сам био у Свилајнцу. Градић, леп као Париз, тим је све речено!... У успомени ми је, између осталог, остао упечатљив црн комплет градоначелнице, тако отмен, тако мајсторски скројен док је седела у првом реду Свечане сале, изгледала је, баш, уметнички допадљиво, баш, европски... Нека промоција...

У Житковцу смо господин Петковић и ја попили по шољицу горке кафе у станичној ресторацији, по чашицу "горког листа" а "оборио" ме је с ногу трећом "горчином": из унутрашњег џепа је извадио књигу Максима Горког Дело Артамонових! Хтео сам да питам господина Петковића како успева да три "горчине" тако лако наниже једну до друге, али, сетио сам се: он је мађионичар, може, све! Раме до рамена, седели смо у пилићар-аутобусу и ћутали све до Бовна јер нисам хтео да му замарам глас.

И како дођосмо на пола пута до Сокобање, а то је, баш, у Бовну где почиње велико вештачко Бованско језеро, у будућности Сокобањско море, господин Петковић проговори!

Ја, мало је рећи: запањен!

- Ништа нек вас не чуди - рече сасвим здравим јаким летњим звонким гласом господин Петковић - у питању је сокобањски ваздух који, управо, почиње, овде, а Сокобања лечи - све!

И ја се сетих да сам, не тако давно, нешто слично прочитао у дневним новинама. Нека жена, колико се сећам, из Вршца, али, не држите ме за реч, била је изгубила добар глас па је, по препоруци свог месног лекара опште праксе, дошла у Сокобању и, одједном, излечила глас! Али, чим напусти Сокобању, глас јој се, поново, одједном, изгуби! Врати се пробе ради, сместа јој се глас поврати и... сад стално живи у Сокобањи, чак је преселила и породицу и заувек ће остати у том најздравијем месту у Европи: осим веома здраве воде, у купатилима топлом и хладном, у Сокобањи је здрав и ваздух. А лечити се, у Сокобањи, уопште није тешко: свако зна да дише! Дишеш, ништа те не кошта, ваздух је бесплатан. И не осетиш како се лечиш: само дишеш, просто као пасуљ! Једног дана, тај сокобањски ваздух, извозиће се у конзервама!

Господин Петковић се насмеја.

- У праву сте - рече - и ја сам читао тај чланак...

Он ме подсети и да је наш једини нобеловац Иво Андрић годинама долазио у Сокобању, одседао у Хотелу "Моравица", управо због здравог ваздуха и здраве воде. "Кад се, из Сокобање, вратим у Београд, радим читаве године као препорођен!" - записао је, на једном месту, овај светски  писац који је, управо у Сокобањи, започео и онај чувен роман На Дрини ћуприја, затим роман Госпођица и, такође, лепу дужу причу Јелена, жена које нема, а, ко зна, можда и још нешто, али нема података. Књижевни критичари - додаде Петковић као узгред - не могу да одгонетну разлог зашто Иво Андрић није започео у Сокобањи, у Хотелу "Моравица", и своју надалеко познату ненадмашну новелу/кратак роман Проклета авлија кад је хотел у власништву казнено-поправне установе, а градили га робијаши, јер, Проклета авлија је у Андрићевом делу затвор у Цариграду, па би се, наводно, "згодно поклопило"! "Поклопило", шта?! Јесте ли чули ишта глупље?! Ништа не мари, закључио је господин Петковић, Андрићева Проклета авлија је савршена књига, ни једно словце јој не недостаје, ни једно словце јој није вишак!...

У Сокобањи смо се растали, па свако на своју страну и...

Поново се, у силној гужви, додирнусмо раменима: на портирници Хотела "Моравица", покушавали смо да од рецепционара добијемо по слободан кревет. По кревет смо добили, али у заједничкој соби, и, то, гле!... управо у оној у којој је Андрић увек одседао!

- Прст судбине! - рекао сам.

- О, само вам се чини! Нема судбине, зна се ко кроји, шије и пара! - рекао је господин Петковић.

- На шта циљате?

- Српска православна црква не признаје судбину.

- Мислите, Бог?! Он је удесио да добијемо Андрићеву собу!

- Овог пута, не...

- Па, ко, онда?!

- Не погађате, а?!

- Ко, ко?!

Па се сетих: он, мађионичар из Свилајнца! Он може, све... И тад ми... о, луде мисли!... тад ми... баш, тад... сину луда замисао да бих могао да искористим господина Петковића за остваривање свих својих снова! Или, бар, оних најжељнијих!  Али, кад изађем насреду, како ће он, то, прихватити!

Почели смо да се дружимо као Божић и Бадњи дан! Сродили смо се, угађали један другом, пуни обзира, он удахне, ја издахнем!

Чекали смо да поручимо нешто с роштиља у ресторану "Жупан". Господин Петковић је подигао руку и крај стола се сместа створила лично власница ресторана госпа Гвоздена.

               - Пет ћевапчића с луком - рекао је господин Петковић.

- Мени је то недовољно - рекао сам у намери да поручим десет.

- Узмите и ви пет - рече госпа Гвоздена. - Андрић је, овде, кад је хтео, за промену, да прескочи оброк у Хотелу "Моравица", узимао по пет ћевапчића с луком.

- Само пет?!

- А, после, опет, пет... Некад и трипут, сећам се, била сам девојчица кад је навраћао у "Жупан"...

Како је то о пет Андрићевих ћевапчића, могао да зна господин Петковић?! Па се сетих, он је... он је... а такви могу, све!

Заборавио сам на задат посао због ког сам дошао, сасвим сам се претворио у бањског госта и уживао у води и ваздуху овог чаробног места али и у Петковићевом друштву. По читав дан били смо заједно. Ујутро, ишли смо у пекару и јели сокобањску пењурлију, у подне ручали у хотелу, а увече, редовно, ишли код госпа-Гвоздене "на по пет".... па опет "на по пет"... "Андрићевих" ћевапа! Уз, не кријемо, "напрстак црвеног вина"!... И вребао, потајно, згодну прилику да ми мађионичар из Свилајнца оствари неку жељу. Не мора све, било би нескромно! Не мора, чак, ни три као што нуди она златна рибица из Шишковог вира! Насмејао сам се што сам господина Петковића упоредио са златном рибицом, човек је једно од најнезахвалнијих Божјих бића! Уместо једне, хтео би да му се остваре све жеље! Није-него! Као да не постоје други људи, острва, архипелази, континенти, мора и океани, Божја башта: свемир...

Колико му је благотворно деловао сокобањски ваздух, види се и по том што је господин Петковић и пропевао! Вратио му се добар глас, чаробан баритон! Уживао сам у дивним мелодијама којима ме је, за време шетњи по околини, или док се туширао у купатилу, частио! Певао је, моћно. Ако овако настави, оде мађионичар у оперске певаче, да конкурише чувеном Михаилу Шљивићу!

Најзад, указа ми се прилика да га испробам...

И то где - на сокобањској аутобуској станици, И то кад - већ у време мађионичаревог хобија којим је заразио и мене: да машемо путницима у аутобусу који напуштају Бању. Махали бисмо, марамицом, а он је, како кад, некад би довикнуо: "Раде, пиши кад стигнеш!" или:  "Зоро, јави се кад стигнеш!" и увек би се јавили неки Раде или нека Зора, или, већ, које име је било на дневном реду мађионичаревог хобија.

И ја се охрабрих! Ма, замолићу, па куд пук...

- А, г'сн Владо, ако дозвољавате, можете ли ми остварити највећу жељу?

- Ком?

- Па мени...

- У ком смислу?

- Па у смислу великих жеља...

- Највећу?

- Највећу!

- Хм, могу, ја могу, све!

- Ех, баш, све!

- Могу од лета да направим зиму!

- Од ле... да напавите зи...

- Да...

Шта ми би да направим недоличну гримасу! И, то, пре него што сам му изнео своју највећу жељу! Тек, тако: гри-ма-су! Коју је, он, свакако, протумачио као моје неверо... в... а... ње!

И ја се нађох у цичи зими!

Сам у Хотелу "Моравица"!

Зима, хотел затворен, прошла бањска сезона...

Нигде никог!

У кратком летњем капутићу...

Без испуњене праве жеље, а кажњен због ироничне неверице коју ми мађионичар није опростио!... Нисам поверовао да од лета може да направи зиму!

Пре него што сам изашао кроз прозор у приземљу, узео сам с рецепције неке старе новине и увукао их испод кошуље, на леђима, ту ми је "ахилова пета".

Кад сам се аутобусом вратио у Београд, скроз-наскроз промрзао, жена ме је згрануто упитала:

- Побогу, па где си ти шест месеци?!

- Који је данас дан?

- Бадњи дан, шести јануар!

- Ништа ме не питај, не би веровала...

Затворио сам очи и угледао Петковића како ми се смеје! Мора да је био далеко од Сокобање, поново је шиштао! Једва сам га разумео: други пут - пиштао је - веруј мађионичару из Свилајнца, удесићу ја да се опет сретнемо, а тад - што се тиче жеља, памет у главу!