Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________9_





Поезија наших дана




САН КНЕГИЊЕ МИЛИЦЕ

Сањала си санак Светитељко Мајко,
како сунце пада са небеског свода,
ужаснута призором дрхтала си цијела,
док сунце је гутала из бунара вода.

И мјесец је пао, нестао у мору,
преминуле звијезде хладе се у трави,
од истока ка западу надвила се тама,
и гавран се црни од некуда јави.

А Лазару анђео дошао у снове,
са три крила бијела у свјетлости стао-
Бирај царство небеско, ил царство земаљско.
И Лазар је небеско срцем одабрао.

Запиштали ждралови, а срце ти тукло,
уз врисак си страшни отворила очи,
а Лазар је будан тумачио снове,
и знао је када, и шта мора доћи.

Лазарева глава- сунце у бунару.
Мјесец на дну мора - глава Муратова.
Витезови и слуге - угашене звијезде.
Са Истока тама - вјера туђинова.

~ Рада Јањушић ~

▼▲

МАЈКА


Мајка је симбол над симболима,
Храм и светац с ореолом на глави,
Жртва на олтару највеће љубави.
Мајку своју пиши великим словима
Увијек си мирис у њеним њедрима.
 
У мајци си клица заметак па дијете
Без ње не настајеш и не рађаш се
Не знаш да једеш, учиш, трчиш и дишеш.
Ту ријеч чине иста слова  у оба наша писма
Сазнајеш то тек кад научиш да пишеш.
 
Она пажљиво прати пуно дјетињство твоје
Преживљава сваки ти успјех, неуспјех и пад.
Стрепи за сваки твој осјет,  ране и убоје.
Мајка је луча која разгони ти рану тугу и јад,
Бдије док може и смије док си још њен и млад.
 
А кад ти несигурна и заштићена младост прођу,
Кад те у живот поведу нови кораци сигурни.
Кад нови дани посла, успјеха и љубави дођу.
Тражећи визу за улаз у нови живот бурни,
Одбијаћеш сваку мајчину њежност као нелагођу.
 
Немој, не заборави тада оно шта ти је мајка дала
Врати јој бар мало љубави од оне коју ти даде.
Воли је ако хоћеш и смијеш, ако имало слободе добијеш!
Буди јој на нужној услузи синко, јер тако добра дјеца раде.
Колико можеш онолико, нећеш никад по њеној заслузи.
 
Пољуби око њено прије него што засузи.
Не дозволи да старост своју проводи усамљена и остављена
У празнини куће или у дому за старце, сама као да ни рађала није.
Размисли о томе али, молим те, што прије!
Док је жива и док још све касно није.


~ Петар Рајин Васић ~


▼▲

* * *



Зрикаваца отегнута
песма
разгони тишину,
прозеблу ноћ
греје.

Погасила се
светла.
Посејан само
никао је бол
и прећутао
увреде.

Мрак на
гумну
месечину
пласти.

Сан несан
У грлу грлице
светло твоје
лице.

Гаврана јата
црна свита
на пољу
гракће.

За ноћ
пупољак,
цвет,
згрчена грана,
празан рам.


~ Персиде Лакић Рузмарин ~


▼▲

ВРИСАК

Шта радиш кад врисне
све у теби
Кад у привидан мир и лепоту
уселе се мук и тишина
а срце надјача
мелодију живота
Узмеш ли пасош
за пут у снове
или покидаш ланце
немира својих
и ћутке потражиш посебну руку,
да те опаше појасом мира
Тражиш ли и ти
место у себи,
где сачувани су
записи душе,
мириси кожа,
бескрајна путовања прстију
и осмех који чека
да се преда

~ Сунчица Радуловић ~
▼▲

ЈЕДАН ДАН


И тако, седевши, ја се питам,
Да ли је довољно само да скитам?
Да тражим људе што људе воле,
Те, који ме добром душом соколе.

Је ли могуће без хране јести?
Или без воде не бити жедан?
Смем ли се са својим сновима срести,
Макар на само тај дан један?


~ Младен Михаиловић ~

▼▲

ЗВЕЗДЕ СЕ БУДЕ
 
Под крошњом поносне тополе   
Мисли се боре и скрушено моле 

И пада чемерна копрена самоћи
Уздах се предаје љубавној моћи 

У загрљају нежног бића 
Да ли сна или младића 

Распупољала се недра жене
У пупољке из жеље и стене     

Моја си млада дрхтава срна 
У дивљој шуми уграбљена

Не дам да те опколи та сета   
Нек' мени росна ти душа цвета

Волим сјај младог ти ока
Изронила си из вечног мука 

А ја одавно гладан сних   
Те звезде из очију ти сетних

Нек' наше птице високо лете
Да из поља коприва узлете

Украдимо од живота осмех
Небески лет никад није грех


~ Споменка Денда Хамовић ~

▼▲

* * *
Не могу више да причам
Људима
Ко сам
Шта сам објавио
Где сам
Где нисам
Зашто се нисам појавио
И зашто сам баш ту песму рецитово
Кога сам тиме
Увредио
Повредио
Победио
И да ли волим родни крај
Рај
Мај
Има ли у мени човека
И тако довека

~ Милош Ристић ~


▼▲

ДУБИНЕ


Ове дубине ми нису познате.
А зјапи прашњави мрак.
Огледасмо се у бледим очима,
Окрзну заспали зрак.

Тиша да будем међ’ дубинама,
можда не примете дах.
Украсмо бакљу из стиснутих песница,
јаукне грло на мах.

Тек некад скорели укус младости,
Ал’ ипак ме узима век.
И ћутим под плавим небеским кулама
у безгласној души јек.

~ Јелена Цветковић ~

▼▲

ЂУРЂЕВСКА КИША

Број ружа мог певања
с њим и пролетњи ветар,
ђурђевска киша
 - тихо збори.
Сребрни свици
око дуге
шију зелено коло...
Уцвета радост
земље и срца,
четрдесет јата мразева
прелете ливаде моје.
Број ружа мог тела
ватрено исти.


~ Бора Д. Симић ~

▼▲

У БАЈЦИ САН ПОВРАТНИ

Брезе су својим рукама грлиле
ноћ кроз распуклине грана
кроз сјене треперила је свјетлост
између бијелих одора гдје се
велењаци и виле љубише

И док је трајала ноћ
брезе су све јаче свјетлуцале
треперењем стварале су пјесму
у вртлогу загрљаја и снова
док се зора није појавила

Чим је сунце својим зрацима
на гране бреза сјело
роса на паучини бјелином је осванула
пустим сном вила и вилењака
жедном лицу да се умије од љубави
бајковита прича је у сну је нестала

~ Савко Пећић Песа ~