ЖИВОТ НА НЕМАЊУ

Био једном један сељак, који је живео у једном селу. Водио је врло леп узоран живот. Свако јутро је рано устајао и на време обављао јутарња посла. Према комшијама је увек био добар и радо им помагао у свему. Када је требало да се жање жито или секу дрва, увек је био први да помогне. Разумео се мало у мајсторију, па је људима правио дрвена корита за стоку, или поправљао кровове на кућама када би их олуја оштетила. Био је према комшијама толико добар да би неко ко први пут долази међу њих помислио да га комшије израбљују и да се бесрамно користе његовом добротом. А он би им увек био на услузи. Данима је радио код њих на ливади, на њиви, у шуми, у штали, одлазио би им у набавке и слушао би шта год би они затражили од њега. И све је то радио бесплатно. И не само бесплатно, већ са радошћу и великом љубављу. Понекад чак и са страхом, јер је знао да комшије мора помоћи. Мада би му они увек платили за то што ради. Јер све су његове комшије имале земљу о којој је неко морао да брине.

И док су све његове комшије имале имања, он је имао немање. Својим немањем је био задовољан и веома је водио рачуна о њему.  Имао је малу, скромну, али лепо уређену кућицу, јер је био педантан човек. То је била кућица комшија Мике. Мика у њој није живео, јер је направио нову, зато што је ова почела да се урушава. На овој кући се срушила половина крова, а и исто толики део таванице испод њега. Кад се Мика из се иселио, наш се сељак усели у њу и рече да ту више нико нема никаква права. И још рече Мики да ће изаћи из ње чим овоме затреба.

Имао је наш сељак и много земље на коју је био веома поносан. Један део те земље био је у власништву Мике, а један део је припадао комшији Пери. Била су то два велика дела земље. Имао је он и нешто мало земље која је била комшије Бране, али то није било пуно.  На земљи коју је имао вредно је радио и увек је свега имао. Сваког пролећа је куповао разно семење, које су плаћали Мика, Пера и Брана. Сејао би на својој земљи шта год би хтео, а они би му увек рекли шта. А кад дође време да се узбирају плодови, он би данима неумрно радио, а када све послове заврши, све плодове би несебично давао комшијама.

А од свега најпоноснији је био на своје стадо оваца.  Имао их је више од четрдесет, а мање од педесет. Својим овцама се увек и свима хвалио.  Овце су биле комшија Боре, и када није имао послова на ливади или у њиви, а то је обично бивало у јесен или кад падају кише, он је ишао за овцама од ливаде до ливаде, чувао их,  гледао како пасу и слушао звоно на овну. Тада га је увек хватала нека туга. Увек би се сетио свог немања и нешто тешко би му притисло груди. Спопадне га тада и знатижеља, па пожели да умре, да га нема, само да види ко би обрађивао његово немање да није њега и ко ће га обрађивати кад њега не буде.

Увече, кад заврши све послове, он би нестрпљиво одлазио код комшије по дневницу. Сео би код комшије за сто, а комшијина жена би увек рекла како је заслужио своју дневницу, и ставила би пред њега тањир са храном и хлеб. Наш сељак би узимао своје, захвалио би се и одлазио би кући.

И тако он проводи живот на свом немању. Немање му је све што има, то му је живот. Шта значи имати имање, он није знао. Али је претпостављао да је то много, много теже него имати немање. Имати имање, са свим оним што оно носи, значи имати још много, много других брига, поред бриге за живот. А те бриге њему ниу биле потребне.  На немању, мислио је, нема толико брига.

Марко Јуришић



 сусрет са Атифом Куртовићем

- Смењују се светло и мрак, пролазимо кроз тунел, нашао сам се у чепу, временској зони онако смрвљен од умора, попут драгог ми саговорника, Атифа Куртовића, рудара са чувене хиљадарке, који се попиње у воз у Брчком, или у Бановићима, ма ко ће га знати, само знам да ме дирнуло што ме је назвао онако топло и мајчински речима:

- Сироти! Буд' се! Вријеме ти је да напустиш воз, овдје и ја силазим. Атиф Куртовић и ја у возу, у празном вагону, на ветрометини живота, ко зна где у Босни, широм наше лепе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

- Полудићеш од писања!

- Нећу вала! -  љутнем се.

- За који сат спуститићу се у окно. А гдје ћеш се ти спустити, сироти мој?  И када? Видиш, мислио си да ће нешто велико и красно урадити у животу, али само за себе. Велики си нарцис, брате!

- Јес' вала, откуд знаш!'

- Па знам, вала, дрндаш ту гитару, као да ћеш снимити платинасти тираж за „Југотон".

- Али та музичка кућа више не постоји!

- Постоји, постоји, овдје у твојим грудима – и раздрљави ону рударску блузу, и откри маљаве груди. – У срцу ти је сва музика. Одсвирај де ми ону твоју - воли ме макар још једном, воли ме последњи пут, воли ме...

- Како је знаш?!

- Па, ја све знам. И ниси се случајно нашао са мном у возу. Тежак је то посао, естрада, шоу, баш као мој крамп и лопата којом копам и тражим мрки угаљ, доле у окну.

- Шта ти знаш! – хтедох одбрусити Атифу, али се суздржах.

После неколико тренутка тишине упитах га:

- Ти си Алија Сиротановић?

- Е, видиш, грдно си погријешио! То су ме помјешали с њим, ваљда, да ме та слава не узнесе и да постижем и даље ударничке резултате.

- Па, да -  готово се наивно и дечачки сетих, да је Атиф Куртовић, скроз у праву, па додах - аха, зато је Елвис Џи Куртовић неко други, а не он!

- Јес' вала баш тако!

- Онда је и Малколм Мухарем, менаџер Плавог оркестра, неко други, а не он због музичке сујете и зависти да се склони кад крену да колају приче у Југи.

- Баш тако, брзо капираш сироти мој!

- Шта ћу, времена су све гора и на глобалном нивоу!

- Ево ти хиљадарка - закити ми њоме џеп од плавог сакоа, и ја му одсвирах  Жуте дуње, из Кудуза.

- Хеј, па то си ти! На новчаници?! Скоро да зацвилех од узбуђења, и радости.

- Шут ба, нек ти се нађе да се почастиш са рајом ил' женскињом неком. Ја овдје силазим, до окна ћу пјешице, а ти срећно!

- Срећно Атифе и теби!

Осетих да ме неко дрмуса у пола пројекције, у полупразној биоскопској сали, где сам гледао, чини ми се, домаћи филм баш о Атифу Куртовићу, уморан од куцања на писаћој машини.

Душан Дојчиновић