Још неожењен а већ зашао у четрдесете. Има таквих момака на десетине у сваком селу. Надошле такве године, као нека општа губитничка мода. Женидба младића и удаја дјевојака у селу постали су ријеткост. Прође по која година па се роди дијете на радост цијелог села. Некада је у овом селу као и у цијелом подмајевичком крају било најнормалније да се момци жене чим пређу двадесет. Дјевојке се удавале још и раније. Изузетак је био ако момак или цура имају неку ману. Понеки би се женили и прије одласка у војску. Ожени се за сваки случај да га цура, коју је заволио и која би му радо пошла, због дуге одвојености не заборави. По оној народној: далеко од очију, далеко од срца, јер могла би се лако заљубити па и удати за другог док њен вољени не одслужи војску. A овако барем остаје са његовим укућанима, они ће је пазити и његовати док се муж не врати. И писаће јој најљепша писма из војске.

Ако се не ожени прије, послије војске било је уобичајено да се спрема женидба у договору са дјевојком и са родитељима на обје стране. Или су се претежно родитељи о свему договарали: о просидби, о свадби, мирџијама, па и даровима и миразу по старинским обичајима.

Момци су, прије свега, себи бирали дјевојке за женидбу. Прво би се од више дјевојака са којима се момак састаје на вашарима или на прелу и сијелу у комшилуку, или код њене куће, наравно уз дозволу и сагласност дјевојачких родитеља, одабрале њих двије-три које су му најдраже. Са њима би момак озбиљније поразговарао и сваку питао: да ли би се удала за њега, да ли би се с тим сложили њени родитељи, да ли би му могла дати неку гаранцију „обиљеж“[1] или се већ обећала неком другом момку? Није баш да се није знало коју дјевојку момак највише воли, али свака од одабраних му је драга и није увијек био  сигуран да ли она коју он највише воли исто осјећа према њему. Тако и дјевојке.

Максо је још док је био око двадесет и пет лудо био заљубљен у једну Нену Семберку. Вољела је и она њега, барем је тако говорила. Причали су о будућем животу и о браку, упитао је једном да ли би му пошла и она је одмах пристала.

- Није потребно да нам се родитељи договарају, довољно је то што се нас двоје договоримо, говорила је Нена Макси. Нешто му ту није било сасвим јасно, али прихватио је.

 Дала му је чак и „обиљеж“, једну струку дуката. То је цурски ђердан око врата у коме је  на посебан начин свиленим концем повезано десет малих дуката. Зашто је дала баш десет, није било објашњења, али то је њему било читаво мало богатство. Када би се само дукатићи продали могла би се у почетку самостално одржавати нова породица. Дукати су дати и узети у тајности, родитељи на обје стране нису ништа о томе знали. Момак и дјевојка су се договорили да Максо дође с најбољим другом једне суботе увече, али што касније када њени родитељи буду заспали. Она ће се украсти и сама с њима поћи.

Такав је био договор и Максо је то максимално поштовао и држао у тајности, чак је и струку дуката носао у њедрима. Дошли су у новом фићи Максиног највјернијег друга и рођака Јове. Јово је био положио возачки испит. Када су пришли близу цурине куће угасили су свјетла и тихо ушли у авлију. Изненадили су се упаљеним свјетлима и гласовима који су се чули из куће. Јавили су се домаћину којег су затекли видно узнемиреног и уплаканог, мајка се затворила у соби, гласно плакала и нешто неразумљиво говорила. Дотрчали су били и прве комшије.

Отац Ненин је непознатим дошљацима саопштио да му се кћерка удала крадом прије неки сат времена. Чуо је само то од Мице,  кћерке његовог брата, а Ненине нераздвојне другарице. Мица рекла па побјегла кући. Ништа више није сазнао тако да  не знају ни гдје је отишла нити за кога. Понудио их је ракијом.

Максо и Јово су се претходно представили Нениним родитељима и објаснили зашто су дошли. Мало су посједили, попили по неку чашицу и сазнали од комшија и то да се  дјевојка удала за момка из истог села. Она је као и са Максом и с тим момком је дуже ашиковала. Момак је запослен у граду и Нену је поодавно убјеђивао да пође за њега јер ће јој у браку обезбиједити лијепу будућност. Завршио је факултет и ради на државном послу. Довољно за почетак, остало ће се све стећи.

Максо је, иако дубоко разочаран, Ненином оцу вратио струку дуката, извињавајући му се. Отац и мајка су се, онако узнемирени од Ненине удаје још и више потресли сазнањем да је Нена била Макси дала дукате, па су му се богзна како захваљивали. Говорили су нешто као да је то риједак случај и слично. Максу то није дотицало. Осјећао се превареним и осрамоћеним. Како сутра људима погледати у очи? Пуче брука по цијелој околини. Ипак, поздравили су се љубазно као најрођенији.

Кад је дошао кући Максо је све натенане испричао својим родитељима. Од те па наредних ноћи ни он, а и његови укућани нису имали мирног живота и сна. Није више ходао по вашарима и сијелима. Није му било ни до цура. Радио је сезонске пољопривредне послове некако без воље, али морао је. Често је с мушким друшвом у селу топио нерасположење у пићу. Дјевојке, поготово по његовој жељи и замисли није било ни на помолу. Самовао је и ноћи проводио у дворишној уџери без женског друштва. Тако су му протекле године за које је сматрао да су изгубљене и половне као изношена одјећа.

Ускоро се и заратило. Максо се спремао да се одазове на позив резервне војне јединице у којој је имао ратни распоред. Отац је иначе већ дуже вријеме поболијевао, али то све са сином и ненадани нови грађански рат га је дотукло.

Мајка се боље држала, тјешила је и себе и Максу:

 – Неће рат дуго потрајати. А родила се, ваљда, једна цура и за мога сина. На крају крајева може и нека млада удовица или распуштеница да ми буде снајка. Пронаћи ћеш ти њу па ће мајка да се весели! Пазићу је ко очи у глави.

Понављала је Ружа те ријечи као научену пјесмицу или молитву сваки пут кад би Максо долазио с линије да се пресвуче и мало одмори. Срећом није био далеко распоређен. Био је артиљерац па су били на положајима, додуше у рововима, али у сусједним селима.

На те мајчине ријечи Максо се мало и љутио:

- Мајко, ионако ми је живот полован и олован, па зар да доводим какву половњачу за жену и то теби на терет. Шта ће ти?

Рат се, с Божјом помоћи и чудом завршио! Године пролетјеше к'о мутна вода. Отац се првог мирнодобског прољећа разбоље и послије неколико дана проведених у болници довезоше га кола погребног предузећа у њиховом скупоцјеном сандуку са осталом опремом. Власник погребног предузећа узе велике паре. Оно мало пара што су родбина и комшије, по обичају, стављали на мртваца приликом цјеливања једва покри остале трошкове. Максо западе у нове дугове.

Послије очеве сахране смишљао је како да настави ионако тежак живот. Пало му сљеме на тјеме, како се то обично каже кад младић одједном постане домаћин. Мутно је и несигурно вријеме. Рат је недавно завршен и постигнут је мировни споразум у Дејтону. Сваки нормалан човјек радује се миру, ма какав он био. Биће можда сада мирна Босна. Осим тога створена је Република Српска као додатна гаранција мира и опстанка, мада још није коначно утврђена линија разграничења са другим ентитетом, БХ Федерацијом. Али опет много људи је изгинуло. Жао му је свих невино страдалих, али најчешчће размишља о својим  погинулим друговима. На сву његову животну муку почесто легне туга па се навуку црни облаци, и чини му се као да ће опет смак свијета. Опет се разведри.

Има хране довољно и за њега и за мајку Ружу, али се не види сигуран начин стицања прихода у будућности. Други његови вршњаци одлазе у Њемачку и друге западне земље, као и прије рата. Осим тога виси питање неизвјесности око тога којем ће ентитету најближи град припасти, а његово село је ту у непосредној близини.

Срећом или несрећом прошао је Максо лично кроз рат и ровове без физичких повреда, али са пуно психичких траума,  промрзлина и неке необјашњиве хладноће у костима. Нарочито се лоше осјећао када би размишљао о свему преживљеном у тим ратним данима, а мучила га је и честа несаница и нека чудна тјескоба кад би се нашао у присуству више људи.

Како је отац одавно поболијевао он је још за живота ријешиo питање Максиног насљедства. Плашио се да неко не би окрњио дио имања продајом. Записао је он то потанко све, мада  својим ријечима и невјештим рукописом у некој врсти неовјереног тестамента који је држао међу најважнијим кућним папирима.          

 Ишчекивао је синову женидбу, али пошто се одуговлачило, говорио је све чешће пред сином и супругом Ружом, Максином мајком, да послије његове смрти одмах сву имовину преведу њему, сину јединцу, молећи га притом да се што прије ожени, ако је икако могуће док је отац још жив, а ако не може нека то уради убрзо по његовој смрти да се овако лијепим имањем шире и уживају Максина дјеца и унучад. Кад већ он, отац Максин, није имао среће да има више дјеце и да барем дочека унучад. Цијели свој живот провео је обрађујући, уређујући па и проширујући своје имање које није било мало, а имало је најљепши положај у селу. Окућница, поврће, воћњак, тридесет дунума оранице и десет дунума грабове шуме. Бунар је ископао у авлији дубок тридесет метара, са увијек хладном и често контролисаном здравом водом.

Није дуго прошло од очеве смрти добише позив од суда мајка и Максо. Она се одмах и без размишљања одрекне читавог насљедства у Максину корист, мада још није био ожењен. На Ружино питање о женидбеним плановима Максо би одговарао:

- Шта ћу, мајко, нема те цуре која би се могла с тобом слагати, нарочито кад ја будем ходао за послом. Мислиш ли да су данашње цуре онакве каква си била ти? Данашње хоће друштво, нови мобилни телефон, да слушају музику, хоће дружење. Неће ни једна да копа и плијеви поврће, да пере и кува у кући. Ако ја негдје изађем и она хоће за мном или оде на своју страну. Размисли, мајко.

- Пробај онда, сине, и ти као и рођак ти Јово да одеш у Швајцарску. Видиш како он и његови данас лијепо живе.  Питај га да ти помогне. Рече једног дана напокон, мада невољно, мајка свом јединцу.

Не би дуго, одлучи се Максо. Среди, уз Јовину помоћ, неопходне папире и оде у Швајцарску те му овај нађе лијеп посао код једног прецизног механичара, с радњом у приземљу властитог дворца у центру Шафхаузена, прелијепог градића. Максо поста шегрт код Хер Ханса.

Супруга му, госпођа Хелга, иако средовјечна, тешко је процијенити колико, али је сигурно старија од Максе,  дивно је изгледала, а њене одаје и хаљине, а посебно шлафрок, ширили су угодан скупоцијен мирис. Дјеце нису имали. Максо је у почетку збуњено, али послије посла непрекидно с дивљењем пратио госпођине покрете и ужурбано учио њемачки језик, како би се боље сналазио у дијалозима који су обично с њом кратко трајали. Допуњавао је упорно своје шкрто школско знање њемачког.

С  газдом, мајстором, је било много лакше. Одмах је заволио Максу, који је брзо учио занат. Мало, мало па би се чуло газдино:

 - Зер гут, Макс, зер гут!

- Данке! Данке шен! – одговарао би Максо.

Госпођа Хелга би понекад, очи у очи, дуже задржавала свој директан поглед, као да му за нешто упућује пријекор. То би га збуњивало. Ноћу би будан о свему, па и о томе размишљао и дуго се превртао у удобном кревету.

И тако је текло вријеме у Максином животу и раду у Швајцарској код дивних људи. Дани, мјесеци па и непуне двије године били су слични. Лијепо је зарађивао, живио и доносио мајци у село приликом краћих и дужих одмора, али није био трошкали већ је остављао већи дио зараде у тамошњој банци, на сигурном за будућност и за разне планове. Само му је жена недостајала. Али, да му је оваква, ух!

Изненада једног дана умрије газда Ханс, покоси га мождани удар. Туга, страх, неизвјесност и забринутост над будућношћу падоше по Макси. Госпођа Хелга поднесе све као божје давање и радну обавезу. Пустила је мало суза док су Ханса спуштали у бетонску породичну гробницу. Убрзо, послије краће рутинске церемоније, окренула се сређивању текућих послова и документације у вези са власништвом над кућом и радионицом. Говорила је Макси да посао не смије стати, јер било је много раније наручених послова.

- Треба наставити рад и нормалан живот! – наглашавала је Фрау Хелга, пригливши почесто Максу на велике груди. Максо је дјеловао ожалошћенији од госпође Хелге. Али му је пријао топли госпођин загрљај, иако му није био сасвим јасан повод за такве загрљаје.

– Ма, није то баш оно о чему ја маштам ноћима! - мислио је.

Та Максина загонетка је за кратко вријеме разријешена.  Госпођа Хелга је, заиста, била бацила око на млађег и снажног Максу још од његовог доласка. Саопштила му је то послије мало више од мјесец дана од како су сахранили Ханса. Прије тога му је рекла да се ништа не брине за свој посао. Све машине, на којима је он био добро обучен за рад, припашће њему и наставиће да зарађује као и до сада. Има добрих изгледа и да му буде већа плата.  Само нека слуша шта му она говори.

- Добро, не брините, биће све у реду, трудићу се – одговарао је Максо.

Једне вечери, послије Максиног напорног рада и дужег задржавања у купатилу, јер волио је да се одмара опружен у топлој води допола напуњене велике каде, а потом би се мало лицкао и дотјеривао као да ће изаћи на сеоско сијело - чим је обукао бадемантил и изашао из купатила госпођа Хелга га ухвати за руку и поведе у своју спаваћу собу. Није имао куд, а и пријало му је као да су му се сва небеса отворила. Ујутро је био помијешаних осјећања. Мало га је и глава поболијевала, можда од веће количине вина које су пили послије обилне вечере у паузи љубавних загрљаја.  А можда и од гриже савјести!?

Хелга није имала тих проблема. Била је срећна и тихо распјевана. Мислила је само како да учврсти нову везу.

Није прошло дуго, а Хелга је предложила Макси да озаконе брак. Већ је била регулисала цјелокупно насљедство над имовином коју је дијелила са покојним Хансом, али Максо није имао регулисано држављанство. Зато му је предложила да се вјенчају да би он добио статус држављанина Швајцарске.       

Рекла му је још нешто што је до тада крила од њега. Сада је одлучила да Макси открије да су јој љекари на посљедњем прегледу рекли да има неизљечиву болест, због које су јој већ раније одстранили материцу, тако да због тога није ни могла имати дјеце.

 - Сада су ми нападнути и други органи! - саопштила је кроз сузе Макси, и наставила:

-Ако се деси да ја умрем, што је извјесно, цијело имање, вила са окућницом и радионица са комплетним машинама остаје теби, драги мој  Макс!

Није заборавила да каже и то, да ће Максино имање тамо у Босни и Херцеговини постати њихово заједничко власништво.

– Шта ћу са мајком? – упитао је видно забринут Максо.

– Ах, мајн Гот! –узвикнула је Хелга и наставила да објашњава како ће се оба имања удружити и све троје њих ће моћи од тога добро да живе, а кад она, Хелга умре све остаје Макси и његовој мајци, па како знају нека тиме располажу.

Пристане заљубљени Максо, послије не баш дугог и дубљег размишљања,  на све Хелгине приједлоге. Ожени се, добије држављанство удружи имања, али никако није могао да се ослободи неке потмуле гриже савјести. У ушима су му одзвањале некадашње очеве ријечи:

- Жеља ми је да се на овом овако лијепом нашем имању играју и раде твоја дјеца и њихове дјеце дјеца. А дјеце Максине никад неће бити!

Фрау Хелга се, ипак, уз Божју помоћ, добре стручњаке  и лијечење медикаментима све више опорављала, тако да  се излијечила од опаке болести, као да није нити боловала.  Новац и стручност тамошњих љекара, али и психофизичка снага Хелгина, учинили су чудо.

Сеоски момак, мада је снажно дјеловао, ипак, измучен ратом и оловно тешким животом, није био обдарен ни срећом, а нити духовном и тјелесном снагом. Носећи своју грижу, која је све више прерастала у даноноћну мору и Максу једне кобне ноћи покоси инфаркт миокарда.  

Послије извјесног времена појави се госпођа Хелга код Максине мајке Руже с документацијом која потврђује да сва имовина, којом је до тада располагала Ружа, сада припада њој, госпођи Хелги, законитој супрузи покојног Максе.

Ојађена Ружа ћутке је подносила своју судбину.

 Тјешила је Хелга Ружу говорећи да је много вољела њеног покојног сина и да му мајку нипошто неће повриједити. Слаће  снајка њој новаца па нека мирно настави живјети на свом имању. Послије пар мјесеци послала је, практична Хелга, раднике да посијеку неколико  стабала у шуми и воћњаку и да бетонским стубовима и жичаном мрежом ограде цијелу Максину очевину. Уосталом, покојни Максо и Хелга били су држављани Швајцарске, па ће њихова држава сада преузети бригу и о Максиној очевини!

Тако се заувијек угаси Максин половни и оловни живот, а над његовим родним крајем и далеко тамо на истоку, западу, сјеверу и југу као да се ори пригушени плач нерођене дјеце.