КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________12_
Даме пишу поезију
НЕ, НЕ ИДИ ДАЉЕ Не, не иди даље, спрти торбу с леђа. Скини бреме туге, и овдје се живи. Не,не иди више са своијех међа, ту гдје жуч смо пролили, а никоме криви. Не, не иди више, остани гдје јеси, не бој се пријетњи отровног раздора. На огњишту своме погачу испеци, са роднога прага силом се не мора. Не, не цвијели дјецу, подвикни на псето, одвише је било глодања костију, без злобе затражи што ти је узето, не, не иди више у земљу ничију, Не катанчи кућу, и њу ће да боли зној са руку твојих, и суза са лица. И даска са крова твоју дјецу воли, Не дај да те прокуне крви твоје клица. Не, никуд не иди, спрти торбу с леђа Слијепљену сa крвљу уз твоју кошуљу. Не дозволи да се бију с твојих међа, да опет посију отров по твом жуљу. Не, не иди више, небо ће да плаче. Вјетар ће да вија маглу долинама. Одлетјеће ласте с твоје иловаче, ходаћеш у сновима својим утринaма. Не, не иди даље, прогони гавране, нек се госте тамо гдје им је и мјесто. Годинама кљују отворене ране, Нек се кољу тамо, гдје је човјек нестô. ~ Слободанка Вученовић Ђукановић ~ ▼▲ *** Травњаци домовине знају највише. Сваки грех, срамоту и срећу велику моју. и о слободи знају да никад не питам, јер слободан човек о томе не брине. Само нисам знала да треба бити нежан, мислећи то је исувише мекано, бол се чинила разумљивијом тако, понос огољени по ко зна који пут. ~ Марија Димитријевић ~ ▼▲ ПРЕБИЛОВЦИ – ГДЕ СУ Тамо где се уливају све наше сузе и пониру све наше реке, где се сусрећу историјске међе, народи и стазе, ко неми сведок ужаса из рата мрачи се гротло јаме Голубинке. Тамо где од страдања спознаје занеми крик, а бол засече и згрчи дроб, где и камен има мученички лик, а забранише и таблу и путоказ и спомен и гроб... Тамо где је крвљу покропљен сваки српски праг, крвљу невиних жртава усташког безумља, да нам се заметну стопе, затре сваки траг и угуши свако зрно Православља... Тамо, баш тамо где реч злочин тек је бледа сенка паклених страхота, из моштију мученика проклијава семе новога живота. Тамо где у једно слише се камен и кост, па опет васкрсава вера, побеђује Бог, где ниједан мрак није довољно црн да утрне светлост, где љубав и доброта пишу епилог. ТАМО СУ ПРЕБИЛОВЦИ. 08. 10. 2015. ~ Драгана Албијанић ~ ▼▲ ПЕСНИК И ЦАР Збиваше се ова прича врло давно, о њој и сад, песма, да се пева жели. У далеком царству, где све беше славно на двору су, скупа, цар и песник живели. Ћудљива му нарав, ал’ цару све бива; ако дан је јасан, песмом иште мрака, већ сутрадан снужден, песма му је крива, сва песничка мука – за њег беше лака. Сву залудност своју и очај, је хтео да му песмом лечи убоги поета, готово да без ње, живет, није смео, зазирућ, полако, од стварности, света. Колико је ноћи све до зора бдео, рад царевог хира, над свећом и пером; том ни снег, без песме, не бејаше бео, истрајаше песник, с љубављу и вером. Сав измучен, несном, хтеде да му каже, „Све ће залуд бити, живот песма није, ма колико да ти риме муку блаже, свака од њих, само, илузију крије.“ И тако би било, можда и до века, на добро се свако другим добром враћа. И цара судбина, из потаје чека, свака обмана се, са истином плаћа. Тад омрзе њему све да је потаман, и цару се прохте, у животу муке, те нареди стражи: “Онај песник сраман, тај писати не сме! Одсеците му руке!“ Јеца јадна душа, на пањ руке стави, зацрне се небо у истоме часу, сва руља у чуду – небо се не плави – повика на цара, сва у истом гласу: „Не суди му царе, јер тад судиш нама! Како ће нам Сунце без песника сјати? Без руку и пера, песма доћ ће сама, јер, певати, никада, он не може стати!“ Зачуди се цар, већ пресуду пише, „Велика је сила у овом човеку, те га народ треба, и од мене више… …Ово видô нисам, у читавом веку.“ У лудилу своме, не зна шта да чини, опет тражи риме, да му кажу саме, нареди му, везан да песму начини; (то врхунац беше, ове чудне драме.) Свако срце стаде, да се песма роди, већ му ропац задњи, сав у трансу вапи, исписујућ души, потпис ка слободи, издахну му снага до последње капи. Положише тело крај царевих ногу, он узећ у руке, што од њега оста; рече: “Нек је песма – жртва вишњем Богу! Ево, брат мој, радо, мучеником поста.“ Заврши се прича, ова, врло давно, у њој сконча песник, без рана и крви. Шта написа задње, постало је славно: „Последњи – у песми, нек остане први!“ ~ Александра Младеновић ~ ▼▲ Чини што васкрсавају бацам Да поново оживи камен Прах костију И убијена лавица У главици купуса. Ти се смејеш Из своје куле од песка И мислиш цар си Па ћеш ме златном Колевком купити. Али ја васкрсавам За тебе И боју зеленог неба И сузу пелин-воде И бол За тебе који ми Осликаваш душу. ~ Бранкица Вељковић ~ | ▼▲ ТИТРАЈИ Пева голубица бела Младост Пршти ватромет Поглед Дуга се свија Жеља Муња дрема Страст Копље црвено Љубав Пој славуја Ноћ Гнезде се вране Врисак Загрљај дана Равница Све ушћу тече Живот ~ Споменка Денда Хамовић ~ ▼▲ ЧЕКАЊЕ ▼▲ Твоје платно
Свака кап кише
Водена боја неба
Зажмирим и кроз
~ Енеа Хотић ~ Капија пред твојом кућом једини је сведок да си, чекајући мој шапат, оживљавао умируће срце. Под њеним сводом дрхтање озеблог тела попримало је ритам дечије бројалице, а чекање исцелитељке, чудотворке, чијим се моћима клања смртник, палило је вечни пламен у њему. Увијала се природа од снаге даха којим си све више покретао замрзле груди. Помисао на мој долазак носио је нову снагу рађања и умирања. И више нисам била само жена, већ жеља чијом се силом уздиже живот из своје мрачне сенке. ~ Гордана Димитријевић ~ ▼▲ НЕ ДОЛАЗИ МИ У СВИТАЊЕ У постељи изгужваној, ваљају се само мисли уморене ноћним аветим Несна. Грче се и боре, са изнедреним уздасима, ударајући тупо у окна, жељне да вриском са срчом, проспу се кроз окна. Хоће око да их покупи и пригрли длановима стиснутим уз хартију, да не утекну у тишину ноћи. Сад шкрипи перо, повремено цикне, јурећи зору, да се у њена недра зарије. Оштрицом пера, наоштрени зуби подрхтавају под усном меком, и онда на њој испишу крвав траг, да сиво јутро обоји опет неким живим бојама. Не, немој долазити ми више у свитање! Пусти да ноћ било ми одмори, посматрајући неке чаробне заласке сунца. ~ Сунчица Радуловић ~ ▼▲ AD LITERAM Од речи до речи, тишине, тишине, од слова до гласа па у даљине, од руку до неба па у клонућа, машу ми стрпљива моја беспућа. А све ће једном у мокра јутра, кô пијан просјак што чека сутра, презрети живот и одсјај дана, мисао давну с вољених страна. Болеће видим, уздишем тешко, детињство драго, далеко, нежно, А ко би реко, уморни сате, и шта бих дала да ми га врате. Од тебе до мене, и натраг нема, прашином стаза посута дрема, Долети само, док лето гасне свитац из неке драге ми басне. Седне на раме, угашен, бедан, шапне да живот је само један, Задрхтим само, кô од хладноће, јер није живот то што се хоће. Од речи до речи, тишине, тишине, од слова до гласа па у даљине, од руку до неба па у клонућа, машу ми стрпљива моја беспућа. ~ Јелена Цветковић ~  |
