КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Често смо Стари газда и ја шетали уз ријеку. Послије кише ишли смо по насипу, гдје никада није било блата, насип се брзо оциједи, ужитак је за шетњу. За сувог времена знали смо ићи десно, на пашњак, пратили смо ред старих врба, неке су већ натруле, Газди врло привлачне, снимао их је фото-апаратом, красни мотиви, сликару изазовни. Слиједећи врбе долазили смо до потока, обале су му обрасле густим растињем, на погодним мјестима спуштала сам се, запливала, да се расхладим. Уз поток смо долазили на пјесковиту обалу ријеке, прије него што смо открили Малу плажу, ту је било наше купалиште. Ту смо били једини купачи, нема хладовине, Газда није био одушевљен.

На пашњак су излазиле сеоске гуске, ту се напасале, травњак загађивале изметом. Када би видјеле мене већ на двјеста метара удаљености оне су журиле ка ријеци, тамо су се осјећале сигурније. Често су прелазиле поток, разилазиле се по ливади, изметом загађивале меки зелени тепих траве, ја их нисам вољела, али их нисам ни нападала, нисам ја глупи птичар!

Видећи како гуске бјеже у воду, човјек који се бавио вађењем пијеска, савјетовао је Газди да ме води на ланцу, неко би из села, због гусака, могао пуцати на мене. Газда му је објаснио да ја нисам никаква опасност за гуске, то знају људи из села који се баве ловом, они се разумију у псе!

Понекад би одмах чим пређемо насип ишли уз ријеку према Великој плажи, уснулој на сунцу, на њу је вода нанијела обиље тамножутог ситног шљунка. У хладу, иза шупље врбе, нађосмо двије дјевојке, дошле су из Петриње на бициклима, донијеле ћебад, ваљушкале се у хладу, школска година је завршила, испити на факултетима су готови, имају времена. Тамо даље, чучала су четири рибића, Газда је мислио да су то њихове дјевојке, почео их је задиркивати.

– Чекате свјежу рибу, да спремите мужевима ручак?

– Немамо ми с рибићима никакве везе, уопште их не познајемо! – рече му старија.

– Нећемо лагати, можемо бити искрени, ионако се не познајемо, можда се видимо данас па више никада. Овдје, међу риболовцима, су ваши дечки!

– Ни говора! Они не воле жене! – говорљива је старија љепотица.

Благ вјетрић је ћарлијао, размицао им лагане љетне хаљине на замамним голим бедрима, сад их изазовно откривао, сад срамежљиво покривао. Оне нису ни покушавале да сакривају голотињу. Млађа се пригушено смијуљила, пустила је да њена старија, искуснија колегиница разговара са Газдом, није се хтјела мијешати у разговор.  Она је дјеловала неискусно, тек је уз пријатељицу почела стицати прва искуства.

– Дјевојке, зашто се не купате?

– Нисмо дошле због купања, дошле смо на излет, желимо мало провода.

– Нисте ли још премладе за провод?

– Премладе? Ја сам студенткиња економије, она је завршила трећи средње!

– Па она је још малољетна! – насмија се Газда.

– Што малољетна? Има седамнаест, њена мама је родила у тим годинама.

– Добро, дјевојке, мало смо се упознали, моје псето хоће да се купа. Видимо се! – рече Газда. Вукла сам га за руку да идемо на Малу плажу.

На травњаку, поред игралишта, налазе се двије велике тополе, испод њих клупе. На стубићима, забијеним у земљу, заковане су даске на којима за вријеме утакмице сједе службене особе. Ту је терен раван, никада, ни за најжешћих врућина, не испуца, ту смо, у хладовини топола, тратили доста времена. Газда је шутирао лоптицу, ја трчала да му је донесем све док се не би прописно угријала, онда смо ишли на ријеку. Суве гране отпале са топола Газда је ломио, правио штапове бацао их што даље, ја му их трком, с поносом доносила.

Дан је био веома топао, кола смо оставили поред насипа, кренули дуж ријеке, били смо на средини, између насипа и пресахнулог потока, врућина га попила, сами поред ријеке. Газда је бацио поглед десно према игралишту, тамо су двије женске прилике, чија лица због удаљености није могао разазнати, једна се усправила, упорно му махала руком да дође до њих. Ја сам их препознала - Петрињке!

Упутили смо се према њима. Обје су нехајно лежале на леђима, испружене на клупама, старија на оној дужој, откривених њежно бијелих лијепих бедара, све до округле стражњице, бестидно је показивала своју привлачну голотињу.

– Сједите овдје, на клупу! – рекла је Газди.

На другој клупи, млађа дјевојка, која је махањем дозвала Газду, суздржавајући смијешак, придигла се да боље види како њена пријатељица заводи Газду, покушава га опчинити, разгорјети у њему мужјачки нагон. Газди се вртјело у глави, обузело га бунило, с муком је суспрезао пробуђене жеље, све мање свјестан што се догађа, губио контролу над собом. Помислио је да одведе дјевојку у грмље на средини пашњака које је заклањало поглед са свих страна, на чистину је могло се ући колима, мјесто је било идеално за љубавне парове.

 Присуство друге дјевојке одагнало је ту помисао, није му било јасно зашто је она ту, да ли је само свједок догађања или она очекује да се уз њену пријатељицу поведе рачуна и о њој.

Кипили су осјећаји и дјевојке и Газде, узбуђење је врило у њима, као вртлог ријеке испод бучног слапа, који се утапа у воду, пјени, избија на површину и гласно јавља. Вихор жеља носио их је у безумном правцу.

 У том моменту преко насипа је прешао аутомобил једног риболовца, прилазио је игралишту, чаролија најљепше игре у животу човјека угасила се као пламен свијеће захваћен вјетром.

 – Сад је баш ова будала морала доћи – рекла је дјевојка, покрила заносна бедра танком хаљином, кроз коју су се назирали њихови лијепи замамни обриси.

22. КАО ДА САМ ЈОЈ ДИЈЕТЕ ЗАДАВИЛА

Добро сам знала ту размажену кују која ме није подносила као да сам јој рођено дијете задавила. Мој Газда јој познаје власницу, ради у Рафинерији, инжињерка, бивша шефица Комбинованог постројења ИИ. Мужа је знао само из виђења. Њихова викендица налази се у викенд насељу у улици на почетку које је кућа трговца Јове и његове жене Барице, код којих ја и Газда понекад навратимо. Они имају завезану кују, прекрасну ротвајлерицу, младу, темпераментну, помало блесаву, али није зла ни љубоморна.

Кућа Шарене кује налази се насред улице којом често пролазимо. Ја радознало гледам десно – лијево, слободно шврљам, њушкам мирисе, тражим оно што ме занима. Упознала сам мирис мокраће те опаке, луде Шарене кује, на насипу га налазим често, на сваком кораку, то ми се не свиђа, морам насип дијелити с њом, пристајала сам на то, уз њене ознаке остављам своје. Њој се то још мање свиђа, она својата наше омиљено шеталиште.

Пролазили смо покрај њене куће. На тераси често сједи њен власник, мршав, физички слаб човјек, понекад му друштво прави супруга, снажна жена, обоје су често припити, ниједно не може без алкохола. Када ми наиђемо, Шарена, дугодлака куја с бијелим тијелом на којем су тамносмеђе мрље, бијесно лаје, насрће на ограду, жељна да нас нападне. Њена мржња и бијес прелазе сваку мјеру, граниче с лудилом. Знам да је то непријатељство намијењено најприје мени.

Ја не лајем, само јој покажем снажне очњаке, али глупо псето не сматра то довољно озбиљним, мисли да се шалим, не примјећује како се длака на мојој кичми опасно накостријеши, сва је опчињена обраном свог дворишта које ја не угрожавам, труди се свим силама да својим власницима покаже како је она добар чувар куће и дворишта. Штавише, Шарена кујица не схваћа однос своје и моје снаге, велику разлику у тежини, значење и вриједност памети и интелигенције. Природа није расипна, ријетко коме даје много врлина, глупанима најмање.

Шарена куја је глупа! Не волим лажове, глумце, посебно оне што својатају територију која није њихова, од свих паса које сам упознала најмање цијеним Шарену кујицу, још мање имам разлога да је волим.

 Чекала сам прилику да видим како ће се понашати изван свог дворишта. Најчешће је у шетњу води власница, која је добро познаје њену нарав, никада је не пушта с ланца. Када се сретнемо на насипу, чим види мене, власница Шаруље мијења смјер кретања, избјегава да дођемо у блиски контакт. Шарена куја почиње бијесно лајати на нас, смири се када види да смо се и ми окренули од њих, сматра да бјежимо, да је она часно обавила своју дужност, отјерала нас.

Ја сам запажала њене ознаке на насипу, она није схваћала значење мојих, да и ја на насип полажем право колико и она. Насип више припада ономе ко је јачи. Она о томе није размишљала, њене способности расуђивања су скромне, ум јој је закржљао, она је аутомат, оно што најмање цијенимо ја и мој Стари газда.

Газда и ја смо се враћали из шетње према колима остављеним у дебелој хладовини испод храстова, вријеме је било лијепо, терен сув, прољеће је већ весело дисало посвуда около, врућине су тек почеле, далеко је било још до правог љета. Шврљала сам, опажала мирисе. Газда ме никада није држао на ланцу, већ одавно сам га увјерила да ми поуздано може вјеровати, нисам склона агресивности ни глупости, ако нас морам бранити од неког ко насрће на нас, много је боље да сам слободна, нећу се запетљати у ланац.

Долазили смо низ ријеку, излазили према насипу покрај старе, шупље врбе, у коју се дијете могло сакрити. Од викенд насеља према Малој Горици долазили су по насипу Шарена куја и њен власник, који овај пута није био припит. Шарка је била слободна, није била на ланцу, њен газда није очекивао да се може догодити непријатност, није ни понио ланац. Пустио је да мала горопад слободно трчкара око њега по насипу. Ја сам је већ издалека уочила, још тамо кад смо били близу потока, непрестано сам је држала на оку, први степен приправности!

Одавно сам знала да многе терене морам дијелити с другим псима, нисам их својатала, полагала право на њих, не трпим да их било који пас својата, они су заједнички и тачка! Онај ко жели мени забранити право на њих мора то остварити у борби са мном, ако ме надвлада, тај дан ћу му признати право на то, али већ сљедећег дана ћемо заподјенути нову битку, па коме опанци, коме обојци.

Мислила сам да је Шаренка много паметнија, могла је мирно проћи насипом и тамо гдје је крај улице у којој је и њена кућа, сићи с насипа, са својим мршавим газдом отићи у своје двориште. Њена мржња била је неукротива, због ње је губила оно мало разума што је имала, храбро је јурнула низ насип, насрнула на мене. Спремно сам је дочекала. Е, сад ћеш ми платити за све оно што лајеш на мене док мирно пролазим улицом! Доста ми је већ тога, глупачо једна!

Шаренка има дугу длаку као овца праменка, то ју је спашавало да дубље могу загристи у њено тијело, али не потпуно.

Муњевито сам је срушила на земљу, драпала задњим шапама по трбуху док сам јој предњим стајала на прсима. Она се очајно бранила. Гризла сам је гдје сам могла и стигла, пазећи да она не угризе мене. Нисам ни помишљала да је задавим, настојала сам само да јој одржим праву лекцију. Њен газда је беспомоћно стајао на насипу, ломио руке и запомагао:

– Спасите је, спасите је!

Што је он не спаси? Како то може тражити од мог Газде? Није он задужен да брине о туђим псима, доста му је и мене.

Нисам ја напала његову животињу него она мене. Срећни су што јој није пошло за руком да ме угризе, заклала бих је, не би више никада никога могла напасти ни угристи.

Умијешао се, као и обично, мој Газда. Тако сам нешто и очекивала, пустила сам је, пазећи да ме не угризе, јер бих је морала докусурити, одскочила сам од ње и чекала да поново навали на мене, да је онда смашинам. Но, то јој није падало на ум, придигла се и брзо стругнула уз насип према свом газди да је он заштити од немани у коју сам се претворила. Он ју је узео у наручје, без ријечи брзо се запутио кући да јој вида јуначке ране.

Ја и Газда смо промијенили смјер кретања, нисмо пошли према колима, кренули смо према њиховој улици, да тријумфално, славодобитно прођемо поред њихове куће. Прошли смо сасвим мирно, није се огласило лајање Шарене кује, смирила сам је! Надам се да јој више неће пасти на ум да лаје на мене и Газду када мирно пролазимо улицом. Газда ме је помиловао и похвалио, био је поносан на мене, било му је драго да сам узела мјеру тој неваљалици.

Пошли смо код Јове и Барице, Газда ће попити сок с њима и мало ће попричати. Док су њих двојица сједили, Барица ми је пришла, помиловала ме и рекла:

– Е, Сити, свака ти част, драго ми је да си је средила, свима је већ дојадила!

Ја сам шетала по дворишту док је њихова Берта, снажна куја, сасвим мирно то подносила, знала је да не угрожавам њу, њене газде ни њихово имање. Из куће је изашла Барица и пружила ми три кекса:

– Ево Сити, данас си ме развеселила, ово си заслужила! Чула сам како се с том бештијом обрачунаваш и знала да сте то вас двије. Још једном ти хвала!