КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Песник Црњански  се после окончаног рата  враћа у разорену домовину уморан,  разочаран у историјска дешавања, са изгубљеним илузијама о вредностима грађанског друштва, традиције, дома. "У великом хаосу рата — говорио је млади песник — био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће".  Зато је његова рана лирика настала у послератној клими, разореног дома и живота, као  израз бунта, снажна, одважна и рушилачка. Песник је у то време бунтован, револуционаран, изјашњава се за социјализам. Са  осећањем горчине, цинизма и бола пева о бесмислености рата, руши грађанску идеологију и њене митове, одбацује старе идоле, обрачунава се са њима:

Отаџбина је пијана улица,

а очинство прљава страст.

Смех се заори да све доврши,

срам се крије иза гробног плота.

( Вечни слуга)

Интимна лирика му је меланхолична и иронична, љубавни доживљај се повезује са смрћу, еротика са дубоком тугом због пролазности. Разочаран због  изневерене љубави, губи веру у праву љубав, остаје “само тело голо” и то је једина “радост над болом”. У испражњености света љубав постаје осећање без дубине у сфери баналног, површног и непосредног чулног искуства.  Присутна је духовна отуђеност од лирског субјекта, одсуство сентименталности и  подсмех. Тек кад се враћа у прошлост јавља се узвишеност, у сећању  жена постаје идеал за којим трага и чезне, а љубав смисао и суштина живљења. Као у песми Мизера, по мени, најљубавнијој песми Милоша Црњанског. 

Песма је написана 1918. године у Бечу, у револуцији и посвећена је студентеси Иди Лотрингер. Из његовог обраћања њој, са дубоким и искреним  поштовањем, са великим словом на почетку („…бар Ти ми, Ти…“) можемо закључити да је она посебна, једна, једина, не само сећање, већ и идеална суштина која опстаје и после растанка. Љубав према овом песничком субјекту није само у сфери телесног, већ је много дубља, то је  додир две душе, сродне по осећајности, доживљају света, погледима на живот, идеологији. Песнички субјекат није само у прошлости, већ је снажно присутан у садашњости. Иако су раздвојени, они су заједно док чувају обећање које их нераскидиво везује. Позива је да се сећа тренутака заједништва и повезаности рекапитулацијом сиротињске четврти велеграда (“…а раге мокре парове вуку…”).  Песник жели да буде сигуран да њихов договор није прекршен (“…Да ниси сад негде насмејана…”) и упућује јој жељу и молбу да тако и остане (“...О немој да си топла цветна…”). Питања нису реторичка, очекује се жељени одговор на њих, од тога зависи да ли ће они остати повезани, блиски, у заједништву или ће бити осуђени на самоћу, отуђеност, неприпадање. Са стрепњом се пита да ли је она још у њиховом свету који је изван грађанске идеологије и његовог лицемерства које су они презрели и у револуцији стали против њега, да ли је још увек на страни понижених, одбачених, презрених (“Кажеш ли некад изненад…”) или је постала део тог света кога су се некад одрекли (“Јеси ли се дигла међ' госпе?…”). Песник очекује да она није издала њихове тежње и револуционарне идеје које су их спојиле и подсећа је на њих (”Стид нас беше домова цвентних, зарекли смо се остат' несретни…“). Песма има дакле и социјално-револуционарну нијансу, што чин љубави издиже изнад баналног и чулног искуства и приближава духовном идеалу за којим се тежи. Остварење љубави са песничким субјектом има и посебан морални циљ. Стално је присутна његова запитаност, где је, како живи, да ли је остала иста, јер му је стало до ње, а најважније питање које се намерно понавља, налази се и у првој и у последњој строфи, чиме је наглашена његова важност, је главно питање: “Где си сад Ти?” којим је изражена снажна чежња за лирским субјектом. Песма се завршава “грижом миша”. Да ли је то “грижа миша” због песникових очекивања која су можда превелика или је због сумње да ће можда он прекршити дато обећање и одустати од  завета? У страху да неће истрајати он је дозива питањем („Где си сад Ти?“) које је вапај за охрабрењем и подршком да истрају у тој заклетви. Док пада хладна киша, потребна му је да потврди да се држи обећања које их одржава у духовној вези, сродности и заједништву и да је достојна његове верности том завету. Црњански у овој песми сасвим отворено показује своје најдубље емоције, страх, зебњу, чежњу… Таква емотивна огољеност је реткост у његовим љубавним песмама. И по томе је посебна и најљубавнија од свих његових песама.