http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________23_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Љубавна прича | Сунчица Радуловић




Пробуђена

 

Чекам те на старом месту!“, зазвучало је тако снажно и замирисало на већ заборављену блискост, ону коју је Лара давно оставила под отирачем. Истопила се одједном та пауза од више месеци невиђања и претворила у тек протекао тренутак. Једна једина реченица, пореметила је сва дата обећања себи, избрисала мучне монологе, ломове и падове... Бежања од њега, истине и себе саме. Чињеница да постоји неко „старо место“ и нешто „наше“, звецкала је силно и претила да поремети филигрански мир, пажљиво и мукотрпно брушен. Пробудио се и задњи успавани дамар, мамећи је као омиљени римејк филма који никад не досади. И куда уопште сада са овим торнадом мисли и осећања, питала се зурећи у одраз својих ужарених зеница, које су изгледале помало страно, чак отуђено. Шта је у ствари њено од скупа свих делова које носи годинама због договора са самом собом да тако треба и мора? Увести, можда, у судницу разум, који се успорено креће и дрхти од старачке изнурености и суочити га са више пута осуђиваним срцем које се тешко мири са предајом? У процесу који унапред мирише на губитак, заглушен буком бројне пороте у којој сви све знају и чују осим сопственог срца, ушуњала се радост као уљез да све поремети и прекине.

Бахато, немарно и пркосно извела је Лару на улицу, театралним кораком који је личио на слободу. Добацивши уз осмех ситнину старих фрагмената из џепова првом просјаку на плочнику, кренула је да суочи себе нову са нечим старим... Ускоро је проверавала свој изглед у огледалу хотелског лифта пре него што се његов механизам зауставио и отворила широка врата која воде на последњи спрат. Без журбе се кретала уским ходником тражећи број собе, док су мисли тонуле у прошлост као и њене потпетице у дебелу површину хотелског тепиха. Развукла је завесе да боље осмотри собу и поглед кроз прозор, привикавајући се на мирис амбијента и лагани титрај у стомаку који никад није успевала да отера у непознатом простору. Око је тражило да ухвати нешто познато, што ће јој пружити осећај блискости, а знала је да ће се то десити тек оног тренутка када Иван закорачи у просторију. Размишљала је о томе која је ово соба по реду одабрана да буде неми сведок и чувар ватрене стихије између њих. Додирнула је храпаву површину зидова питајући се какве све тајне скривају. Учинило јој се на тренутак да је осетила како су натопљени многим болним и усхићеним крицима, сузама, шапатом који још струји као крв под кожом, сакривена од погледа.

Била је задовољна што је стигла прва и тиме избегла испитивачке погледе на рецепцији приликом заједничког пријављивања. Има времена и да се освежи пре Ивановог доласка, размишљала је вадећи ствари из ташне још увек у неверици да је ту пред самим вратима прилике на коју је дуго чекала. Под тушем је мислила на сва та путовања и сусрете у које су хрлили из два различита града, да се нађу негде, насред пута, ближе или даљe... Покушавала је да водом испере немир, познат исход премаскиран у неизвесност, преиспитивања и питања о смислу и суштини овакве везе. И увек исти пут су мисли прелазиле од лагане гриже савести, до постепеног убеђивања како је време да се учини нешто за себе и живи сада и овде. Најтежи јој је увек био тај део пута, некако обрастао коровом лоших искустава и робустним стенама разочарења. Сваким сусретом он се на срећу топио и прерастао у жудњу, жељу и журбу да се сваки секунд украде од времена и света.

Од тренутка када је заголицао њено биће, почео је да јој се завлачи под кожу топлином и блискошћу која је била необично препознатљива и тако потребна. Опирала се неко време том осећају управо из разлога што је потреба за блискошћу више пута одводила у слепу улицу одакле се разочарано враћала због зида поплочаног разликама и неразумевањем. Некако спонтано жеље су постајале обостране и потреба за комуникацијом, разменом мисли и емоција, постајала је све већа, а остати без њих готово је било незамисливо. Обоје су се грчевито ухватили за тај осећај као за дебло које их једино одржава на површини. Само на њему су успевали да ухвате ваздух и забораве на страхове, поврате наду и добију снагу да пливају даље.

Околности им нису дозвољавале да се споје на дуже и покушавали су да у том лудилу буду два рационална бића свесна својих одговорности. Страст је незадрживо расла, а кратко време проведено заједно није дозвољавало да се потроши и избледи. Снови обојени жаром у интервалима чежње само су појачавали њен интензитет и она је постајала једини важан разлог зашто се устаје, удише, планира, ради… Живело се чекајући. Требало је стићи до тог тренутка када се свемир отвори само за њих, да их сакрије од света и проблема у њему. Није он био само њен виртуални сан. Одавно је престао то да буде. У ствари га је надрастао и преточио се у један будан, повремено додирљив и опипљив, сасвим једноставан, али само њен сан. Време је било категорија растегљива и еластична у њеном свету и прилагођавало се попут стреча тренутним потребама или сновима. Текло је само онда када је живела оно за чим чезне. А живела је стално плес са својим сновима и изазивала их.

Бришући капљице воде са своје коже, вадила је веш из ташне и последњем тренутку одлучила да га ипак овог пута замени свиленим костимом орјенталне плесачице који је управо донела из Туниса са службеног пута. Мислила је да га покаже свакако касније, али јој се учинило да је баш овај тренутак савршен. Ако и није, она ће га таквим учинити, помислила је са страшћу заљубљене жене. Смешила се замишљајући његов израз лица и реакцију када је угледа у том неочекиваном издању, мада је навикао на разна изненађења када је она у питању.

Чудно се осећала у тој великој радњи у Хамамету препуној гомилама свиле. Као да се после дуго времена вратила на неко познато место. У маси одеће оријенталних мотива, марама, накита, рука је као хипнотисана кренула ка свили боје вина. Додирујући тканину, уживала је у том осећају савршене мекоће, пустивши је да клизи низ њене руке и листове. Удисала је невероватан мирис тканина, помешан са необичним мирисом земље, зачина и неких оријенталних парфема. У мноштву необичних и несвакидашњих одевних комбинација, потпуно измештена у нека давна времена, пронашла је тачно оно што жели. Ходала је по продавници као да је у њој била хиљаду пута и тачно зна где се шта налази. Ни уске, каменом поплочане улице јој нису биле потпуно стране, мада се њима кретала први пут. Можда у овом животу”, осмехнула се себи.

Присећала се свега док је стављала егзотичан парфем на прегибе своје коже, посматрајући како се капи светлуцају на облинама груди. Зажмуривши након тога осетила је далеке ритмове и врелину пурпурног неба. Готово је могла себе да види како пролази сеновитим сокаком испод камених зидина и егзотичног растиња у дугим свиленим хаљинама које се увијају око њеног тела. Чинила јој се потпуно природна слика да шета прекривена, чак се осећала тако слободном, посматрајући свет око себе само кроз мали свилени разрез око очију. Некако је чула и звук кожних ђонова дивних, платнених папуча извезених срмом како одзвањају у метежу. У тој вреви он се мешао са звуцима запрежних кола, људи, стоке и по ког необичног инструмента који је опијао попут јаких мешавина чајева. Ти необични напици су имали посебну моћ да хладе тело, а онда га мрве својом жестином и буде крв дајући јој снагу врелих ветрова. Шетајући попут сенке улицама Хамамета, посматрала је занатлије у својим уобичајеним активностима. У месту у ком нико никуд не жури и где се време мери камиљим ходом, само сунце диктира темпо својим сенкама и демонстрира своју моћ над пустињом и древним зидинама. Све је лагано и споро као у некој другој димензији и времену. Само је језик био брз и не тако разумљив. Препустила се његовом ритму и мелодији да је воде и ускоро је почела да осећа те људе и постаје део њих. Није ходала тих дана, лебдела је шареним улицама упијајући звуке, мирисе и бришући повремено са лица честице песка које је доносио пустињски ветар.

Део те чаролије је морала да понесе са собом. Испунила је и себи давнашњи сан, да збаци са себе тешку одећу успешне пословне даме и заплови чулним, исконским ритмовима неспутане жене. Стојећи тако пред огледалом у том костиму који је више откривао него покривао, мазала је кожу оријенталним уљем и осетила се боље него икад. Потпуно слободна, другачија, као жена из бајке која је управо испловила у стварност, да доживи оно што одувек чека. Да поклони исконску себе и да се пронађе.

             Пожелела је да са Иваном подели тај сан, као и све друго што је чини срећном. Свакако је назвао од првог трена “моја Шехерезадо”. И постајала је то све више временом, посебно због прича која му је писала док је месецима лежао због прелома ноге. Желела је да му улепша по који тренутак и сатима је писала, уживајући у његовој опијености. Пустила је да та чаролија траје, а он је пригрлио и упијао сваку реч, као да упија њено биће. Та потреба да му да више од себе била је стално присутна.

Ставила је на ноћни сточић кутију урми које су обоје волели и малу бочицу необичне ракије од кактуса. У тренутку када је преко костима обукла сатенски ноћни огртач, зачуло се куцање, а затим су се врата отворила и собу је обасјао познати осмех... Обуздала је своју жељу да му потрчи у сусрет и остала је у полумраку ослоњена о прозор, покушавајући да дубоким удисајима смири откуцаје срца. Зато је он покретом пантера, кренуо ка њој ужарених очију, бацивши немарно ташну крај врата и вребајући успут сенке на њеном лицу, које су сву страст и жељу сакриле у лаган, једва видљив осмех. Није се бацио у њен загрљај, нити је зграбио као предмет жеља и сталне жудње, мада је о томе мислио данима. Ноћима још више. Та је жеља тада постајала силна, незаустављива, надирућа и готово болна. Ловио је њен обрис у измаглици, призивајући усне и облине које су га силно мучиле. Обично је тешко одлазио у сан, знојних мишица од кипуће страсти, шаљући јој у етар слапове страсних уздаха и водопад речи од нежности до оних врелих, које су само њој биле намењене. Сада је стајао удаљен само корак, довољно близу, а далеко како би могао да упије њену силуету у црном сатенском огртачу и увери себе да је стварна, а не само његова ноћна божица мука. Гледали су се немо у мраку, испрекиданог дисања, у тишини у којој су одзвањали само ритмови дивљине њиховог крвотока. Пружио је руку која је нестала у праменовима косе, знајући да је тај покрет корак до лудила у који обоје упадају, брзином лаве… Егзотични мирис уља и парфема помешани са мирисом њене коже, парали су му ноздрве и попут там-тама тутњали у слепоочницама позивајући у омамљујући плес чула. Осетио је њен дах на длану док је лаганим покретом прелазио преко лица и поново заронио прстима у њену косу у којој су били скривени неки еротични магнети. Компас у његовим грудима је показивао лудило. Стресао се од топлине њеног даха и начина на који је дисала. Кроз праменове је додиривао кожу врата, нестајући у рубовима огртача, а онда се незадржива жеља претворила у ватру која га је спустила на њене усне и освајала их пламеном жестином. Од близине њеног тела, мекоте коже, раскошне густине косе и неодољивог мириса љубави, затитрао је сваки мишић на његовом телу, а низ кичму су се спуштали таласи милине након трагова који су остављали њени прсти.

Страст се растапала и на њеним непцима, опијала попут наркотика, спуштајући се до ножних прстију на којима се пропињала узвраћајући му пољупце.

Заробљени у загрљају, у једином заточенитву на које обоје пристају, утиснули су се једно у друго дугим пољупцем чежње намучени жељама којима робују већ дуго. Као роб и тамничар који у својим рукама држе кључеве важних брава које воде у слободу и срећу. У моменту када је снажно стегао око струка и направио корак назад ка кревету, одвојила се од њега женствено се извијајући и лаганим покретом га гурнула у наслон фотеље. Препустио се таласу слатке неизвесности, покушавајући да рубовима свести предвиди магични тренутак који следи и уживајући истовремено у својој немоћи да га ухвати. Ништа није било тако божанствено као та игра мисли и покрета, плима и осека страсти и препуштање њеним таласима у сталном ишчекивању да наиђе нови. Није ни регистровао тишину и одсуство речи преокупиран лепотом призора док се гипко спуштала према кревету да узме свилену ешарпу, а онда кораком срне кренула према њему. Лаганим покретом дотакла му је колена док се провлачила између њих и надвила телом над њим, пребацујући свилену ешарпу око његовог врата. Посматрала га је очима које се смеше и призивају у њихове дубине док га је миловала свилом, по лицу, коси, док му поглед није постао замагљен, а дисање тешко.

У тренутку док му је ватрена боја свиле још играла пред очима, а мирис коже и тканине испуњавали дах својом чаролијом, схватио је да му Лара краде поглед везујући ешарпу око његових очију на потиљку. Одузет поглед није одузео и њено присуство. Осећао га је још јаче сваким удахом и лаганим покретом. Готово је престао да дише када је осетио праменове њене косе на врату и мекоту облог попрсја на свом образу када га је дотакла у покрету. Отворила је бочицу кактусове ракије квасећи површину кажипрста којим је онда прелазила преко његових усана. Изненадан оштар и опор укус који пара непце, изазвао је лагану језу, а затим талас врелине који се ширио већ пробуђеним и узбурканим телом.

Седео је удобно заваљен у наслоњач потпуно препуштен, благо отворених усана у нестрпљивом ишчекивању онога што следи питајући се да ли ће то бити поново жестока кап на уснама или било какав лаган додир који има исто такво дејство на њега. Оно што није очекивао, а осетио је на уснама, био је додир мирисног плода чија арома је појачала лучење сокова његовог непца и изазивала језик да му крене у сусрет. Мамила га је кружећи лагано њиме по површини усана док није кренуо да лови ушећерени плод и њене прсте уживајући у њеним колико и својим покретима. У ствари је осетио невероватан талас среће упловивши у ову чаролију, која је била много више од страсти и узбуђења.

Мирисала је на препознавање, блискост и тако жељен осећај припадања месту, тренутку и бићу које воли до обожавања. А она као да је поседовала кључеве одаја у коју су давно забрављене његове жеље и ушуњала се тамо пре њега да сваку извуче на светлост и ослободи. Љубила је његово чело док се слаткаста урма отапала у уснама, а ноздрве шириле од милине удишући кожу њених недара уз која се прислањао још увек не верујући да све ово није само сан. Јачина мириса, арома и тежина њеног тела у којој је уживао ипак су му говорили да је на рубовима стварности. Одржавала га је тако увек једном ногом на земљи, а другом на летећем ћилиму, држећи га чврсто руком која води у бајке којих никад није сит. Полазило јој је то за руком лакоћом и љубавном магијом искрене заљубљености. Све је теже дисао, а онда је омамљен привукао њену главу и почео да јој страсно шапуће све оно о чему данима размишља. Лара је покушавала да утиша сва чула и од тутњања сопственог срца и шума у слепоочницама разазна оно о чему говори.

Довољни су били његов дах и мужеван шапат да јој одузму и то мало прибраности и препусти се дугим пољупцима између којих се једва краде зрак. Потпуно ослоњена о његово чврсто тело, утисла је прсте у његову кожу да упије јагодицама познате знаке, прелазећи њима као по добро познатој мапи свог завичаја. На трен се одвојила од његових усана пожелевши да му на њих спусти још један плод, а онда је, изненадивши и себе, извукла штапић на коме су биле нанизане урме и лагано прешла њиме преко његове надлактице и груди. Смешкала се држећи слаткасту, лепљиву гранчицу и посматрајући његову реакцију, дисање и румену кожу лица која је показивала да је на границама издржљивости.

Онда му је полако скинула повез са очију и спустила са рамена сатенски огртач, оставши у оно мало оријенталних крпица које су једва прекривале њене облине. Била је свесна да је и њена кожа вероватно пурпурна као и свила од врелине његовог погледа и руку који су недвосмислено показивали да жели да је испије до последње капи страсти. Раширених зеница и ноздрва је посматрао лепоту Лариног тела дивећи се увек изнова мекоћи финих прегиба и савршено баршунастој кожи. Разгрнуо је свилу међу њеним облинама овлаш додирујући кукове и бутине а онда се попут страсног ловца бацио на претрагу чежњиве пути. Последње чега се сећала Лара били су тај тренутак лудила, вреле усне на њеном стомаку, лагано боцкање једнодневне браде који је увек узбуђивало и њени прсти у Ивановој коси.

Осталог се присећала следећег јутра у магновењу као страсног плеса из којег су обамрлих и испреплетених удова отишли у сан.


www.knjizevnicasopis.com/broj-novi/lubavna-prica-suncica-radulovic/mjesecina-compressed.jpg?attredirects=0