http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________25_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Уредниково ћоше

Пише: Анђелко Заблаћански




Игром случаја или неке силе веће, двадесет четврти број Суштине поетике, број којим обележавамо две године рада и постојања часописа, излази на мој педесет шести рођендан, ред је да напишем коју реч о себи. У ствари, нисам ништа ново писао, јер овај текст је уместо белешке о песнику изашао у мојој четвртој збирци  песама Сан напукле јаве, али мало допуњен јер се отад бар нешто променило.


www.knjizevnicasopis.com/broj-novi/urednikovo-cose/logo%20casopisa%2090x65.jpg

МОЈ ЖИВОТ У РАМУ РЕЧИ


Рођен сам у питомини мачванске равнице, у позну јесен средином прошлог века, а на празник Ваведње Пресвете Богородице, тачније, 4. децембра 1959. године. Е, сад, да ли због равнице, да ли због кратког јесењег дана, празника, или што сам још као нерођена беба био тврдоглав и радознао, моја мајка није стигла до породилишта. Родила ме је на средокраћи пута Глушци – Богатић, у пољу, у трошној колибици. На свет сам дошао лако, и да ли зато, или због жеље да мушко чедо што пре пређе кућни праг, они не продужише до породилишта, већ ме вратише у Глушце које се води као моје родно место.

Године су пролазиле и на ред је дошло школовање. Осмољетка у Глушцима, онда средња техничка, али не по мојој жељи, јер сам маштао да будем учитељ, али су ме убедили да је то неперспективно занимање. Перспектива је у грађевинарству, у предузетништву, и ја уписах ту школу у Шапцу. Али, омашком ме примише у машинску и ту и остадох. На полугодишту се пребацим у Сремску Митровицу и ту останем до краја школовања.

Кад сам положио матуру двоумио сам се да ли да настави школовање, али ту дилему је решио мој отац, Титов гардиста са почетка педесетих година. Он је рекао да морам у ЈНА док је Тито жив, и ја с пролећа 1979. године одем у војску, али за време мог војниковања Јосип Броз се разболео и умро. Тако сам ја из генерације последњих Титових војника, али и неко ко је због војске изгубио две године у свом школовању. 

По изласку из војске уписао сам студије у Новом Саду, али како младост обично носи и лудост, 1982. године у сулудој вожњи у којој нисам био возач, доживех тешку повреду. Е, тад су почеле године борбе за живот, за живот достојан човека. У све чешћем самовању прихватам се књиге и пера, мада сам и раније пискарао, али сад је то било озбиљније и вредније пажње других. Животна борба је била тегобна, али нисам одустајао и победио (не сасвим до краја, али победио), а борба за објављивање књиге је била тешка, па скоро као и животна.

 Прву збирку песама Рам за слике из снова, објавио сам уз помоћ родбине и пријатеља 1992. године. У локалним оквирима била је примећена. До друге збирке сам се начекао, а онда је моја пријатељица рекла једном издавачу за мене, а он, вероватно да њој учини, позвао ме је и рекао да пошаљем песме. А онда је видео нешто у песмама и тако 2004. године из штампе излази збирка Игра сенки. Е, после је све лакше, па 2006. године објављујем збирку афоризама Палацање, 2007. и трећу збирку песама Птица на прозору, онда Сан анпукле јаве 2009, па 2011 Раскршћа несанице и засада последњу Пијано праскозорје 2014. године.

Свих година објављивао сам и по новинама и часописима, а заступљен сам и у неколико зборника и антологија (Шумадијске метафоре (у више наврата), Антологија песништва шапчана и подрињаца, Ко је ко у нашем хумору и сатири, Извјане мисли, Књига угурсуза, итд).

Мада прозу пишем вемоа ретко, 2008. године на XXI Шумадијским метафорама у Младеновцу освојио сам прву награду за причу Везирове сузе.

И даље живим у родним Глушцима, не због завичајне љубави, већ што немам где на другом месту.



ПЕСНИК

Колико пута је рањени славуј слетео на мој длан
Да пронађе уточиште у топлини болне душе моје;
Колико пута је мој понос скривао суза његових трен,
А кидао ми небеско срце као илузију без боје.

Колико пута је тишина немилосрдно парала уши,
Док ноћ је издисала над мојим уснама и папиром;
Песнику у мени не веровах да реч све може да руши,
Иако бесконачно борим се са својим сном и немиром.

Колико пута питања на већ знане одговоре тражим,
Разапет на стубу чекања и самотног привиђења;
Колико пута сам кушао да машту више не дражим,
Али залуд – кад ме ишту бол и дрска моја сновиђења.


ДОДИР ОСЕЋАЊА

Од сна крадем сан
Никад досањан сасвим
У твојој коси
Сутоном просућу чежњу
Кушану хиљаду пута
А у игри прстију чувану
За тебе  

Бришем све ноћи давне страсти
Додиром длана твог
У реверу година уденуте боре
Сакрићу у очи твоје
Очи пуне свитања, пролећа пуне
За мене

Прећутаћу године
У погледу ишчашен дан
Времену ћу шеретски намигнути
Да с тобом поздравим јутро
Јутро што на усни носиш
За нас