http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________1_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Живе легенде | Милован Витезовић



http://knjizevnicasopis.com/broj-24/zive-legende/milovan%20vitezovic-compressed.jpg?attredirects=0

Милован Витезовић рођен је у Витезовићима код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићу, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Витезовић је српски писац, дугогодишњи уредник играног програма ТВ Београд и главни уредник уметничког програма РТС, сада професор филмског и телевизијског сценарија на катедри Драматургије Академије уметности. Пише песме, романе, драме, филмска и ТВ сценарија, есеје, критике и афоризме.

Објавио је више од четрдесет књига у преко 180 издања. Аутор је 11 романа, који су сви били бестселери. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, италијанском, словеначком, руском, македонском, грчком, румунском и хебрејском језику.

За телевизију је писао сценарија за драме Шешир професора Косте Вујића, и Снохватице I и II; за игране телевизијске серије Димитрије Туцовић (8 епизода), Приповедање Радоја Домановића (8 епизода) и Вук Караџић (16 епизода). Писао је сценарија за игране целовечерње ТВ филмове: Место сусрета Београд и Сребро на Одисејевом путу за европске телевизије ОРФ и ЗДФ. Са Здравком Шотром радио је сценарија по својим романима Лајање на звезде (награда фестивала Херцег Новог и Златна новосадска арена). Добитник је бројних награда.

Као спољни уредник за капитална дела Завода за уџбенике и наставна средства, учествовао је у приређивању дела Павла Поповића, Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и девет томова Стојана Новаковића. Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије.

Живи у Београду.





БАЛАДА О ЗАБОРАВНОМ ДЕДИ

 

У таквој се седој глави,

Као што је деда Сави,

Све могуће заборави.

 

Занимање му је, већ у ствари,

Заборављање сваких ствари.

 

У парку заборавља дане,

Новине и кишобране.

 

Оде у биоскоп, заборави филм да гледа.

Обува се, на левој нози ево ципеле десне

И чуди се деда:

Ципеле старе, а тесне?

 

Увече деда Сава

Заборави како се спава.

 

Закасни на ручак, заборави колико је сати,

У продавници узме кусур, а заборави да плати.

 

У трамвају се заборавио преко свих мера,

Хтео је уместо карте да купи кондуктера.

 

У заборавности њему је лако

Да целе новине прочита наопако.

 

Често обуче кошуљу преко капута,

После отпутује, уместо да се врати с пута.

 

Уместо да повуче децу, повуче себе за уши,

Говори гласно кад треба говорити тише,

Једном је почео оловку да пуши,

А лулом да пише.

 

Јуче је милиционер збуњен стао

Испред деда Саве

И промуцао:

На улицу вас нећу пустити без главе!


▼▲

ДРАГЕ ДАЛЕКЕ СТВАРИ

Шта ли сада ради мноштво драгих ствари,
Праг о који нос нам прво прокрвари?

Да ли пати стопа где смо прво стали,
Чезне ли јабука са које смо пали?

Тугује ли трње, осетљиве биљке,
Од кога у души носимо ожиљке?

А основна школа и све у њој знано,
На скамији наше име урезано?

Срп којим су пупак нам одсекли
Нада се ко неко ком смо збогом рекли.

Прогоне нас ствари, осећамо гриже,
што их остависмо, као и најближе.

Надају се ствари док нас чежњом прате
Да нас себи маме, да ће да нас врате.

▼▲

ПОМЕНИК

Мисли моја, мој у глави црве
Зар почиње све од четрес прве

И зар до ње ничег било није
Ни нас самих, а ни историје

Грло моје, загрцни се, реци
Зар су ништа били наши преци

Слутњо моја, шта ли нам се спрема
Има ли нас кад Немање нема

Коби вечна, где је српско лице
Ако није олтар Студенице

Зебњо тајна, постала си страва
Шта је свето ако није Сава

Историјо и ближа и даља
Зар за ништа дајеш Светог Краља

Свете лозе зар су ладолежи
Што Милутин у Софији лежи

Нису л’ доказ да ми нисмо лањски
И Дечани и Стефан Дечански

Задња надо, шта се иза крије
Шта је силно ако Душан није

Коме ли нас доказујеш фреско
Пут Лазара кроз Царство Небеско

Манасијо, сведочи лепотом
Зар смо мали Високим Деспотом

Грудво земље, у шаци се здроби
Ко расути Срби у Сеоби

Проспи душо, макар задњим дахом
Куд одосмо сви за патријархом

Давна рано, повређеност боли
Кога диже Ђорђе у Тополи

Рано јутро, после започети
Са ким Милош устаде на Цвети

Зар не беху царства за промене
Кад стадоше Срби под Једрене

Веро наша, памет нам дозови
Куд одоше хици Принципови

Не поне ли река Колубара
Обе круне два немачка цара

Мисли моја, мој у глави црве
Зар почиње све од четрес прве

И зар до ње ничег било није
Ни нас самих, а ни историје

▼▲

 НАЦИОНАЛНА ПСОВКА

 Њом су нам једино уста пуна,
 До самог срца смо их отворили.
 Кад опсујемо, тек се рачуна
 Да смо српски проговорили.

 Она је наш поздрав на путу,
 Наш наставак за лику и опуту.
 Од ње и Бог се стреса,
 Скидамо му гаће и све са небеса.

 Наша је прва и наша је задња,
 Између којих нанижемо ниску.
 Све што радимо — јебена радња
 За коју неком морамо по списку.

 У памети нам кључа, на језику ври,
 Спремни смо да све пошаљемо у три.

 Али ни у једну не одемо,
 У њој нас нико не сме таћи.
 Где се псовком пободемо,
 Само нас мртве могу помаћи

 Решава питање поноса, части,
 Без псовке све нас је стид.
 Наше је велико поштовање власти,
 А кад нас затворе: јебем ти зид!

▼▲

Афоризми

  • Побегао сам у себе, али су ме и тамо нашли!
  • Идиоте имамо! Недостаје нам Достојевски!
  • Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме!
  • У баснама су животиње људи. У животу је обрнуто!
  • Кад видим нека дела, дође ми да се вратим на речи.
  • Држава ће одумрети. Од стида!
  • Полицајци су добри саговорници – увек те до краја саслушају!