КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

O роману Кустос Мезезија Радомира Батурана, 

Милорад Прелевић је написао

Батуранова књижевна Герника

Крајем априла 1937. године немачки и италијански авиони бомбардовали су један мали град на северу Шпаније. Герника, древна престоница Баскије, била је дословно сравњена са земљом. Неколико дана касније Пабло Пикасо је израдио прве нацрте за монументално платно које ће ући у уџбенике историје уметности.

Пикасова Герника не приказује сам тренутак бомбардовања града, већ низом разједињених, разбацаних и фрагментарних облика указује на бесмисао и агонију рата. Слика је готово у потпуности лишена боја, фрагменти су назначени искључиво белим, црним и сивим колоритом, чиме се наглашавају бол, страдање и патња.

Роман Кустос Мезезија јесте својеврсна књижевна Герника: хроника свих наших сукоба, ратова и разарања, сага о хиљаду триста година смрти - од покоља у Сиракузи до НАТО бомбардовања Југославије -приповест о свим нашим несрећама, о свим нашим Герникама.

Главни ликови романа кустос Антоније Мезезија и конзерватор Богумил Копиловић заточени су у подруму Земаљског музеја Босне и Херцеговине. Међу зидинама те музејске тамнице, усред ратом захваћеног Сарајева, стари кустос покушава да отргне од заборава историју својих јерменских и српских предака и да унутар свих тих крвавих векова пронађе смисао и оправдање за читав један свет који се руши и нестаје управо ту пред његовим очима.

„Историја се понавља, први пут као трагедија, други пут као фарса“, записао је Карл Маркс. А шта се догађа када се историја понови по трећи, по четврти, по стоти пут? И то у срцу Балкана, у Босни и Херцеговини, на размеђи путева и раскрсници цивилизација, том вишевековном европском бурету барута? Исписујући причу о прошлости кустос Мезезија покушава да схвати садашњост али и да назре суморну будућност која се надвија над његовим народом.

Генијални циник Оскар Вајлд сматрао је да је историја света заправо само биографија великих људи. У роману Радомира Батурана поред сваке велике личности, у свим великим историјским догађајима, у свим преломним тренуцима историје, суделује понеки члан древне лозе Мезезија, каткада као хроничар одређеног збитија, каткада као његов непосредни учесник. Монах Глигорије Јерменин, духовни отац Растка Немањића, игра велику улогу при одласку најмлађег сина Стефана Немање на Свету Гору, а доцније и у процесу помирења зараћене браће Немањић. Витез Лепир Мезезија учесник је Косовског боја, пријатељ Милоша Кобилића и једини преживели сведок Кобилићевог херојског подвига. Живот храброг Лазаревог витеза спасиће турски видар Ећим-ефендија, како ће се испоставити још један изданак мезезијске лозе. Милош Лепирић побратим је славног Баја Пивљанина и један од најзнаменитијих ускочких јунака. Карађорђев писар и човек од поверења Наум Крнар такође је припадао породици Мезезија... Историја јерменско-српске породице Мезезија, историја натопљена крвљу и страдањем, представља огледало у коме се зрцали једна још већа историја, умногоме крвавија и страдалачкија – историја српског народа.

Лична повест кустоса Антонија Мезезије по количини патње и бола – уколико се степен патње уопште може измерити – достојна је историје његових славних предака. Овај племенити старац имаће храбрости да конзерватору Богумилу Копиловићу исприча све што је дознао о страдањима својих Мезезија кроз векове, али неће смоћи снаге да му своју најинтимнију историју саопшти директно, лицем у лице. Земаљски музеј Босне и Херцеговине постаће кустосова гробница, а старчев сапатник у тамновању тек ће из једног писма завештаног да буде отворено након ауторове смрти сазнати причу о забрањеној љубави између православног хришћанина и лепе и поносне Арифе Хасанбеговић, љубави која се распламсала између потомака две вековима крвно завађене породице. Овим писмом племенити старац открива сву своју помно скривану тугу и обелодањује своју највећу, дубоко запретану тајну. На крају исповести кустос Антоније тражи опроштај од света и од свог вољеног али никада признатог сина Богумила. Јер, како је записао Његош: „Св’јет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној“.

Љубавни роман између кустоса Антонија и Арифе Хасанбеговић оштро је супротстављен љубавној причи Богумила Копиловића и Таје. Упркос Другом светском рату и различитим верама, кустосова љубав на крају, макар то било и двадесет година касније, успева да тријумфује. Истини за вољу, победа ове љубави извојевана је плаћањем високе цене. Љубав тријумфује по цену Арифиног живота. На другој страни, Богумилова и Тајина љубав трајно је уништена у братоубилачком покољу у Босни. Иако ће се љубавници поново спојити након завршетка рата, ужасна ратна зверства довешће до тога да Таја никада неће моћи да има децу, а на крају ће несрећног Богумила Копиловића отерати у лудило и самоубиство.

Милош Црњански је роман Сеобе завршио речима: „Има сеоба. Смрти нема.“ У роману Радомира Батурана, пак, има сеоба, али и смрти има. Главни јунаци и хроничари ове приповести умиру бесмисленом смрћу: кустос Антоније врата прекланог руком муслиманског војника, а конзерватор Богумил властитом руком пререзаних вена. Мада, нису ли све смрти у „босанском караказану“ подједнако бесмислене?

На крају, вратимо се још једном Пикасовој Герници. Једна анегдота каже да је приликом излагања слике на светској изложби у Паризу великом сликару пришла група новинара из Немачке и упитала га: „Ово је ваше дело?“ Пикасо је без размишљања одговорио: „Не, ово је ваше дело“. Управо то јесте порука, односно оптужба самог аутора, првог читаоца и приређивача, на крају романа: „Ово је ваше дело“. Или да будемо праведнији: „Ово је наше дело“.          

”Историја је упаљена свјетиљка коју сваки народ

треба да има у руци да би право корачао својим путем”

Ованес Тумањан, јерменски писац

Чини ми се да су и појединци и породице и народи пропадали и нестајали који су се опирали оптимистичким идејама сталног материјалног и технолошког прогреса западноевропске цивилизације. У дугом вијеку живљења и страдања сопственог, и вјековног ломатања Средоземљем и Балканом братства Мезезија, коме припадам, и народа српског, у који сам се утопио, препознавао сам константну линију управо тог пропадања и нестајања.

Моји Јермени запоседали су већи дио Блиског истока још у IX и VIII веку пре Христа, а у I веку старе ере Велика Јерменија се простирала између Касписког, Црног и Средоземног мора. Имала је своје и кагане и канове, али доцније давала и више василевса и стратега највећих тема културне и силне Византије. Уништавали су је и персијрски Набукодоносори и грчки Александри, али коначни сумрак Велике Арменије наступио је када су се на њеној територији сусрели Турци Селџуци са Кавказа и ватикански Европљани. У том сусрету интереса освајачке мухамеданске Турске и просперитетне Западне Европе коначно је, геноцидом, укинуто ”Јерменско питање”.

И моји Срби распростирали су се по читавом Балканском полуострву, између Црног мора на истоку, Јадранског на западу, а Јонског и Јегејског на југу до Панонског на северу, а поуздани историчари тврде и до Балтика, где им је било главно светилиште на острву Рујан, у данашњој Данској. На свим тим просторима имали су своје жупаније и мудре и храбре жупане који су касније створили велика српска краљевства и царства и шетали своје престонице од Скадра на Бојани, преко Призрена на Ситници и Скопља на Вардару, до Сера на Струмици. И они су пропали у процијепу на коме су се сусрели интереси ватиканске курије, њених краљева и царева и отоманских султана. Срби и српске државе пропадали су и нестајали геноцидно у наставцима док, коначно, не буде укинуто и ”Српско питање”.

И Јермена и Срба, и Турака и Енглеза било је приближно подједнако у средњем вијеку, а данс је Турака и Енглеза десетосруко више и много више простора ове уклете планете притискају.

Сами се нисмо могли толико самопоништити, ни у људству, ни у простору.

Јермени су на Балкану сасвим нестали, а између Мале и Средње Азије сабијени у тор Поткавказја, у коме их лако контролишу и њима манипулишу велики по потреби и неометано расељавају по читавом свијету. Са Србима се десило слично, само је тај процес започео касније, али су и ближи Ватикану па њихово нестајање још траје.

Покушавајући да похватам конце својих предака на Балкану пишем ову хронику у којој пратим и личности и догађаје и збивања кроз историју за коју знаменити арменски писац каже да је ”упаљена свјетиљка коју сваки народ треба да има у руци да би право корачао својим путем”. А ја је зовем фамозном јер јој ресе, засигурно, чешљају одане домаћице побједника.

Одређујуће идеје, које прожимају и јерменску и српску философију, уметност, религију и свеколику културу, јесу песимистички супростстављењне сталним оптимистичким и прогресивним идејама Запада. Оне јесу песимистичне, али и природне јер подразумијевају да се људско и друштвено сопство могу и морају мијењати у времену и простору, али никако без застоја да се осврне на прошлост и у њој још једном подсјети на свијетле и тамне узоре да боље одлучимо како, када и зашто се треба мијењати. Јерменско и српско становиште одупире се трагично западном које непрестано хрли за прогресом, материјалним добрима и профитом.

Ни Јермени ни Срби нису прихватили хришћанство без Бога, нити су заменили Бога на Небу, богом у Ватикану. До последњег нису послушали сопствену изреку: ”Сила Бога не моли”. До краја нису никада прихватали ни своју ни туђу власт без етике. И још цвили тај судар једва преживеле вере, културе и етике хришћанског Истока и експанзионистичке вере, културе и не-етике Запада (хришћанства без Христа), са поунутрашњеним интересом савезничког исламског Истока.

Докле?

Та стална запитаност и Нада непрестано ће лелујати у овој хроници о мојим Мезезијама. Из њих ће треперити и мој позив да се бар међусобно не убијамо линијом прогреса наших непријатеља.

Кустос Мемезија

На Михољдан, Господње1978.