________________________________________________________________________________________________________________________2_
СВЕТИ САВА По очевој вољи у Велика кола упрегао Сава атове небеске. Нагнут над Србијом, забринут до бола, долеће са неба, силази са фреске. Васкрсао Сава, пресрећна му браћа: све духовне књиге отвара им широм, заблуделе опет правом путу враћа, учи их чистоти, заклиње их миром. Сишао је Сава да дарује хлебом, ноћи да озвезда, да ублажи зиме, руком да дотакне, да овенча небом. Да подучи Србе клонуле и босе како сачувати и славу и име и кад своје главе у торбама носе. СИМОНИДА Чекала сам благослов са зида, да још једном Даница ми сине; па са фреске, утрнула вида, молбу шаљем Творцу у висине. Христ да опет уђе нам у биће, у Ситници рибе да се мресте; над Косовом бистро јутро свиће и пред олтар прилазе невесте. Време ово не познаје чуда, мене, чедну, окренуту Богу, задесила давно срећа худа: некрст очи ископа ми мачем, на сирота никако не могу, над судбином браће да заплачем. | СТЕФАН ДЕЧАНСКИ Уротила се оба оца, оба сина (ови са земље и они с висина) све уротило се пречасни Стефане да вид ти смркне и никад не сване. Слутиш ли шта ти сада с родом чине, слободно ли себар по Расцији ходи, у сумутно време ко о њему брине, да ли га Милутин или Душан води. Не скрби више, о, Стефане брате твоје су очи, ево, на мом длану опет ће светли дани да се врате па ће Дечанима у част Видовдану Србаља смерне кренути колоне да се пред твојим ћивотом поклоне. ТУГА НАД ЛОВЋЕНОМ Немушто засело Ловћену на теме, сасут лежи симбол васкрснућа; на ломачи историје неме, расточена Песникова кућа. Дечанске су догореле свеће, са светињом на жртву вајару. Ко туђинско и ругобно меће, да столује над главом Владару?! Зар да буде без правог опела и прах свети у мемли да чами; зар је ово светиња – капела?! Да се опет вине над Ловћеном пламен, што нас из нечисти у висине мами; на врх носићемо сви камен по камен! | ЈЕФИМИЈА
За Хиландар, у бојна времена
уцвиљена, далеко од куће,
везе, снове, везе немогуће,
узвишена госпођа Јелена.
Искру туге под премудрим челом
за почившим мужем и девером,
деспотица, просветљена вером,
прекрила је калуђерским велом.
Угошћена и сољу и хлебом,
у милости кнежевскога жезла
Јефимија неуморно везла
Златном речју над Србијом небо.
Небо везла, а звезде скидала,
Лазару их у покров уткала.
 Радослав Вучковић рођен је 27. марта 1949. године у Нишевцу у источној Србији. Дипломирао је на Филозофском факултету. Пише поезију, кратке приче и преводи са македонског језика. Објавио је десетак књига. Један је од оснивача и уредника часописа Бдење. Превођен је и награђиван. Живи у Сврљигу. |
