http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________20_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Уредниково ћоше



Пише: Анђелко Заблаћански



Тражећи једну белешку по својој временској линији, не нађох то што сам тражио, али нађох стиховане статусе које нигде више осим на фејсбуку и нису били објављени. Преузех их и учинише ми се вредним да их у овом броју Суштине поетике са вама поделим. 

▼▲

***
На свитку беле свиле
уздах ми
твоје душе ко јагње спава
а на длану
на ком су биле
све чежње бескриле
док не знадох да ти
моја си поплава
смеха у оку
суштине постојане
слатке ми тајне

***
Твој бол у мени плаче
на длану меком
несну далеком
склупчано остављено маче
немиром спава
док жени с човеком
сан се чини
као најнежнија јава
на зимској месечини

***
Снег се бели по руској степи
душе моје
и само очи ватром горе
мисао стрепи
за нас двоје
да ли дланови твоји
снег могу сасвим да истопе
или ће доласка стопе
с њим да се боре
као и страхови моји

***
Зар сан, тек сан - додир тако стваран
На усни јутро и трагови ноћи
У погледу поглед, на грудима длан
Ујед две страсти у истој самоћи

***
Пркосимо времену дуго, 
дуго – а све би године
у једну сузу стале
у један грч на лицу 
у једно бдење ноћно
у осмех, можда
а то је живот наш 
што неумитно цури!

***
У сну си неком
далеком
што у коси ти дрема
сама с човеком
који те нема

***
Немир ме кида
поглед без вида
на твом врату
жудња од стида
сан у позном сату
будан сасвим
јаше на ату
а ко зна с ким

***
Где кријеш мисао о љубави
Док у погледу ти
Блиста сјај очију мојих
Ако не у тајни мог имена


▼▲


***
Немам сна од мисли похотних 
Твојих и мојих 
Као стакло убадаш ми у поглед 
Своју страст са дојки 
Само од моје жеље набујалих 
Не дотичем те 
Ни дланом ни усном 
Ни делићем своје најежене коже 
А у теби сам до најдубљих извора 
Сокова твоје женствености

***
Ноћ даљину слути
на твојој мекој пути
пробуђен сјај
тај нежни
ујед самотне душе
пред којим 
све немоћи се руше
да у теби постојим
чист ко бескрај снежни
са жудним јецајем својим

***
То стих, то риме
кроз ноћ
хладним дахом зиме
врелим мислима мојим
шапућу твоје име
и немоћ
које се силно бојим

***
У ком редку приче срце би стало
у ком стиху тајном
ноћ би од жеље да изгори
а само мало
у твом би оку сјајном
сан јаву да створи

***
Умор на капке пао
душа сустала
а сан 
у процепу времена стао
и ноћ и дан 
чежња би украла
жељу у вину из бокала
од порцeлана

***
То сат са зида шије
несну од свиле
илузије
да у дну ума
брекћу жиле
док ћутња крије
мирис прашњавог друма

***
Није песник ко стихове пише
Већ је песник ко стихове живи
Није песник ко стихове живи
Већ је песник ко се с песмом рве
Није песник ко се с песмом рве
Него онај ко је душом храни
Није песник ко стих душом храни
Него онај ко с њим ноћ проводи
Није песник ко ноћу не спава
Већ је песник коме Бог реч даје.

 ***
Не могу у сан поћи ако ми
У поглед твоје очи не сврате
Јер и ти и ја смо у мноштву сами
Чак и кад нас друге очи прате