-compressed.jpg) Основну школу учио
је у родном селу и Пироту, гимназију у Пироту, Нишу и Београду. На Филозофском факултету
у Београду 1912. уписује се на Групи за историју опште, упоредне књижевности и историју
уметности, где завршава пет семестара. У Првом светском рату учествује у Ђачком
батаљону, познатом као 1300 каплара. У бици на Сувобору бива заробљен, тако да Први
светски рат преживљава у аустријским заробљеничким логорима. Из заробљеништва се
враћа фебруара 1919. године. Прве две послератне године проводи на студијама у Швајцарској.
У Берну полаже дипломски испит са докторатом из историје, одбраном тезе "Друга
владавина кнеза Михајла Обреновића 1860—1868". За међуратну модерну српску књижевност од кључног значаја је његово уређивање часописа Мисао (1922—1923) у коме је окупио већину тадашњих српских авангардних стваралаца. Био је секретар Народног позоришта у Београду (1925—1929), наставник у београдским школама, чиновник у Универзитетској библиотеци, управник Народног позоришта у Осијеку, па директор Драме Народног позоришта у Београду и уредник часописа XX. За време Другог светског рата био је у заробљеничком логору у Нирнбергу, да би, као тежак болесник, 1942. био отпуштен из логора и на Бадњи дан 1943. године умро у четрдесет петој години живота. Објавио је неколико
манифеста: Визионарска лирика (1919), Космичка лирика (1920), Интуитивна
режија (1922) и Архиктетура нове заједнице (1923). ЛИРСКИ КАПРИС Опио ме је слатки блуд жица,
И кикот птица
Што месечину крилима драже.
Мелодије ме безумне траже
Да кроз ноћ тамну
Опет обнаже
Сву своју лепу вечност бесрамну!
О, у бујици буновне среће
Ја своје вене
Претварам у цвеће!
И целе ноћи сан свој један трубим
Кроз простор и време,
И свест губим
На усницама визије неме...
Гле: месец виси врх мојих снова
Као лобања
Свију звукова.
И док он лебди изнад видика
Ја у заносу, пуноме крика,
Поклањам тајно ваздуху уши,
И ветру чело...
А затим смело,
Док се у мени сав свемир руши,
И кроз ноћ тамну
Док још осећам вечност бесрамну –
Ја опкорачавам
Месец ко вазу:
И расецам своју екстазу! Из књиге Одабрана дела, Просвета, Ниш. ▼▲
* * *
О душо да л' се сећаш како
У поноћ лако
Тебе сам тако
Као крином
Месечином....
И како сам пао уморан и ровит
У понор страховит
И пио црн и лековит
Медоц...
О душо, душо, Бог ми је сведок!..
| ▼▲ * * * У манастиру мојих снова, кȏ молитва је ноћ дубока. У чудном миру осаме тмурне, кандила висе као две урне свете и лепе од порока. Унутра нико не уђе за мном. Само у ноћи у углу тамном, кад још засветле моја два ока, док на њих сенке мукло слазе: С иконе свеци језике плазе... ▼▲ ВЕЛМОШКА МОЛИТВА Земљо моја, земљо страсних и болних хероја! У теби нам стезали сурово страсти наше са седам колана! У теби нам расли свати млади да их дамо смрти на венчање! У теби нам од копаља дугих седам лета градили носила! О, ти наша огњена урвино! Сакри претке у гробу дубоко, да кроз кости трава не проникне; да ти никад, мајко, никад више, не пропада језик кроз вилице; нити да ти, мајко, икад више висе змије о белим дојкама! Земљо моја, Земљо страсних и болних хероја! Куло наша од девет тавана, И разбоју Са златним чекрком: Расточимо гвоздене вериге И убијмо змије оседлане, да не расте у висину трње, да се више састат' не можемо!… Раставимо браве од звекира с твојих седам овенчаних двери! Пронесимо кроз њих главе неме, што још висе на кобноме кољу, као кобне бројанице црне у рукама безочнога бога! Пресецимо на две и три поле над дверима два црна анђела, што литије наше клетвом кропе, да не знамо на коме је царство!… Од костију садељимо копља, страшна копља уљем намазана, да гробове с њима прободемо! О, а тад ће на небу без боја: Месец три пут од страха да скочи! Земљо моја, земљо страсних и болних хероја!…  |
