________________________________________________________________________________________________________________________7_
ПУТНИК Моје ноге чекају на станици Савијене испод клупе старе На ципели одвезана пертла Али оне за то и не маре Дочекаше аутобус тешки И уђоше – посрћући мало Све што с њима није ићи хтјело Путем им је из џепа испало Усамљене оне још лутају Излизаних ђонова и снова Траже оне – уморне и тешке Изгубљене ствари из џепова. ▼▲ ДАН У МЕНИ Ово кишно поподне у мојим очима пали једну давно угашену ватру. Сви нови пламичци гасе се и угарци падају у бездане дубоке у вриску мале искре. Извори моји пуне се дивљом бујицом сјећања што све јаче пламти у ово кишно поподне. | ▼▲ У ТЕБИ Сакрио си ме У џеп своје кошуље Једне олујне ноћи А ја – Промрзла од вјетра и кише – Ушушках се у топлоти твог џепа И топлини твог срца. У тој љепоти Лако пустих коријење Па сад упијам уздахе и дамаре И живим У спокоју равномјерних откуцаја Твога срца. ▼▲ СИЛУЕТА Кроз мрљави прозор пробијају се зраци сунца падајући по прашњавом поду гдје лежи сјена човјека чије руке грчевито још милују сузама замућено стакло из већ усахлих очију које у даљини траже њену – давно у магли изгубљену силуету. |
