http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________4_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



Ђурин кутак

ЂУРИН ПРВИ РОМАН - Генијални пас Сити




Дуго, дуго, све до старости, до своје седамдесет пете године, Ђуро Маричић је писао песме за децу и одрасле, путописе, есеје, афоризме. А онда као да се помало заситио тих кратких форми, одлучио је да покуша написати свој први роман. И за мање од годину дана родио се Генијални пас Сити. Критичари и читаоци кажу, сјајан роман.

Од броја 14 часопис Суштине поетике ће у наставцима својим читаоцима представити Ђурин први роман.



25. ПРОСТРАНА  ПЈЕШЧАНА  ПЛАЖА

 

Један човјек горе узводно вади пијесак из Купе, вози га великим бродом, нагомилао је огромно брдо пијеска, идемо видјети како то изгледа. У дашчари кућици, у хладовини гранатих врба, сједи  крупан средовјечан проћелав човјек, пред њим, на провизорном столу, боца пива. Драго му да се Газда занима за његов посао, нуди га да сједне и пружа му боцу пива. Газда не пије, није он пивопија. Одбија пиће.

Разговарају  о томе како му посао иде. И на обали је брдо пијеска, уз њега утоваривач пуни камионе, они одвозе пијесак на депоније негдје код Лекеника, близу трасе будућег аутопута. Друго огромно брдо пијеска је у самој ријеци. Брод одлази уз Купу, с њеног дна снажна пумпа заједно с водом граби пијесак, искрцава га у брод. Када се брод натовари, шездесет кубних метара, враћа се до хрпе у ријеци, усидри се, снажна пумпа граби из ријеке воду и пијесак из брода, заједно то избацује на велику гомилу. Посматрамо како се брод   подиже из воде и смањује хрпа пијеска у његовој утроби.

Увидјели смо да је овдје, на широкој, пространој пјешчаној плажи, још љепше купати се, одмах смо се преселили. Ту има мјеста за кола у хладу огромних врба, можемо се и ми када затреба склонити у хладовину, плићака има колико желиш, раскош, права милина и ужитак. Ријека је  дубока и брза уз супротну обалу, може се газити којих петнаестак метара по мирној води, Газди до појаса, тек онда вода постаје много бржа. Газда јој се тешко одупире да га не сруши.

На пјешчаној плажи има мјеста за неколико хиљада купача. Радним даном мало ко долази, сами смо, можемо се потпуно предати нашим играма и уживању. Мени недостају само таласи. Овдје нема  ни чамаца у води, фали ми  та игра. Видим два чамца остављена високо горе на обали, далеко, далеко од воде, мало удаљени један од другог, почивају на жућкастом пијеску. Та окер боја свуда је присутна на купском пијеску. Чинило ми се да би ми с тим чамцима Газда могао правити таласе. Полудјела сам за њима, покушавам Газду наговорити да пођемо до њих, али он никако не схвата шта ја желим.

Врло  сам упорна, моја жеља за таласима чини ме  тврдоглавом, узела сам Газду за руку, вучем га према чамцима, али он никако да схвати што ја хоћу. Помишљам да је постао непослушан, да намјерно неће да ми прави таласе, нисам схватала да ме не разумије као што ни ја нисам имала појма да се на сувом не могу правити таласи. У мени се јавила снажна жеља да казним Газду, да му се осветим. Пришла сам његовој одјећи, сандале, кратке хлаче и поткошуља уредно су сложени, чучнула сам близу тог руха, успјела  сам истиснути малу каку, покакала сам се уз његову одјећу, да му напакостим. Газда није схватио моју намјеру, ископао је рупу у пијеску и у њу закопао моју какицу.

Опет сам покушала Газду наговорити да пођемо до чамаца, моја жеља за таласима постала је неодољива, упорност се претворила у прави поремећај, са Газдом никако да се разумијем, он као да је глуп, ништа не схвата, мој идеални Газда који је могао све разумјети одједном се сасвим промијенио. Узела сам га опет за руку с намјером да га поведем према чамцима, све је било без успјеха, он није хтио поћи. Опет је у мени букнула жеља за осветом, пришла сам поново његовој одјећи, истиснула нови брабоњак близу његовог руха. Сад ме је Газда бијесно погледао, схватио је да му се освећујем, закопао је какицу у пијесак, откинуо једну дугу травку, показао ми је, положио до свог одијела. Схватила сам што то значи, ако још једном покушам поновити свој осветољубиви наум добићу батине. Прошла ме је воља за осветом и таласима, Газда више неће трпјети моју непристојност. Видјела сам да све схвата, али сам ја глупа, неке ствари не разумијем. Таласи на сувом! Глупа моја Сити! Има ли тога игдје у свијету?

Суботом и недјељом скупља се ту мноштво купача, голаћи се прже на сунцу, неки доносе обиље хране и пића, долазе у групицама, по неколико младића и дјевојака, долазе породице и самци. Много их је лијепо грађених, добар број трбушастих, има веома дебелих, са позамашним трбусима, достојним поштовања, могли би на такмичење за највећи стомак. Ми се купамо ниже, да не сметамо другима, нашли смо најудаљење мјесто од осталих купача, играмо се на свој начин, предали смо се уживању, нека нас гледају они којима се гледа, не маримо коме се  то свиђа, а коме се не допада. Нашао се један пргавац, упозорио мог Газду да се пас не смије купати на плажи с људима, запријетио је да ће позвати инспекцију.

Газда није плашљив, не воли свађу ни са ким, пргавац је остао усамљен, нико му није дао подршку, Газда се није ни осврнуо на његову пријетњу.

▼▲


26. СНАЖНА  ЖЕЉА  ЗА  ОСВЕТОМ

 

Добро сам знала ту размажену кују која ме није подносила као да сам јој рођено дијете задавила. Мој Газда јој је познавао  власницу, некада је радила у Рафинерији, инжењерка, бивша шефица Комбинованог постројења II. Мужа је знао само из виђења. Њихова викендица налазила се у првом викенд насељу у улици на почетку које је  кућа трговца Јове и његове жене Барице, код којих смо ја и Газда понекад навраћали. Они су имали завезану кују, ротвајлерицу, младу, темпераментну, помало блесаву, али није зла ни љубоморна.

Кућа Шарене кује налазила се насред улице којом смо често пролазили. Ја сам радознало гледала десно - лијево, слободно шврљала, њушкала мирисе, тражила оно што ме занима. Упознала сам мирис мокраће те опаке, луде Шарене кује, на насипу га налазила често, на сваком кораку, што ми се није свиђало, морала сам насип дијелити с њом, пристајала сам на то, уз њене ознаке остављала своје. Њој се то још мање свиђало, она је својатала наше омиљено шеталиште.

Пролазили смо покрај њене куће, испред које је висока брајда, на жељезној конструкцији. Око мале терасе испред куће, према улици, су руже пењачице. На тераси често сједи њен власник, мршав, физички слаб човјек, понекад му је друштво правила супруга, снажна жена, обоје су често припити, ниједно не може без алкохола. Када ми наиђемо, Шарена, дугодлака куја с бијелим тијелом на којем су тамносмеђе мрље, бијесно лаје, насрће на ограду, жељна да нас нападне.

 Знала сам да је то непријатељство било намијењено најприје мени. Ја не лајем, само јој покажем снажне очњаке, али глупо псето не сматра то довољно озбиљним, мисли да се шалим, не примјећује како се длака на мојој кичми опасно накостријеши, сва је опчињена одбраном свог дворишта које ја  не угрожавам, труди се свим силама да својим власницима покаже како је она добар чувар куће и дворишта. Штавише, Шарена кујица  није схваћа однос своје и моје снаге, велику разлику у тежини, значење и вриједност памети и интелигенције.  Природа није расипна, ријетко коме даје много врлина, глупанима најмање, они су заувијек кажњени, непрестано их нешто лупа по глави. Шарена куја је глупа!

Не волим лажове, глумце, посебно оне што својатају територију која није њихова, од свих паса које сам упознала најмање цијеним Шарену кујицу, још мање имам разлога да је волим. Чекала сам прилику да видим како ће се понашати изван свог дворишта. Најчешће ју је у шетњу водила власница, која је добро познавала њену нарав, никада је није пуштала с ланца.

Када се сретнемо на насипу, чим  види мене, власница Шаруље мијења смјер кретања,  избјегава да дођемо у блиски контакт. Шарена куја почиње бијесно лајати на нас, смири се када види да смо се и ми окренули од њих, сматра да бјежимо, да је она часно обавила своју дужност, отјерала нас. Ја сам запажала њене ознаке на насипу, она није схватала значење мојих, да и ја на насип полажем право колико и она. Насип више припада ономе ко је јачи. Она о томе није размишљала, њене способности расуђивања су  скромне, ум јој је закржљао, она је аутомат, оно што најмање цијенимо ја и мој Стари газда.

 Газда и ја смо се враћали из шетње према колима остављеним у дебелој хладовини испод храстова, вријеме је било лијепо, терен сув, прољеће је већ весело дисало  посвуда около, врућине су тек почеле, далеко је било још до правог љета. Шврљала сам, опажала мирисе. Газда ме никада није држао на ланцу, већ одавно сам га увјерила да ми поуздано може вјеровати, нисам склона агресивности ни глупости, ако нас морам бранити од неког ко насрће на нас, много је боље да сам слободна, нећу се запетљати у ланац.

Долазили смо низ ријеку, излазили према насипу покрај старе, шупље врбе, у коју се дијете могло сакрити. Од викенд насеља према Малој Горици долазили су Шарена куја и њен власник, који овај пута није био припит. Шарка је била слободна, није била на ланцу, њен газда није очекивао да се може догодити  непријатност, није ни понио ланац. Пустио је да мала горопад слободно трчкара око њега по насипу. Ја сам је већ издалека уочила, још тамо док смо били близу потока, непрестано сам је држала на оку, први ступањ приправности!

Одавно сам знала да многе терене морам дијелити с другим псима, нисам их својатала, полагала право на њих, не трпим да их било који пас својата, они су заједнички и тачка! Онај ко жели мени забранити право на њих мора то остварити у борби са мном, ако ме надвлада, тај дан ћу му признати право на то, али већ сљедећег дана ћемо заподјенути нову битку, па коме опанци, коме обојци.

       Мислила сам да је Шаренка много паметнија, могла је мирно проћи насипом и тамо гдје је крај улице у којој је и њена кућа, сићи с насипа, са својим мршавим газдом отићи у своје двориште. Њена мржња била је неукротива, због ње је губила оно мало разума што је имала, храбро је јурнула низ насип, насрнула на мене. Спремно сам је дочекала. Е, сад ћеш ми платити за све оно што лајеш на мене док мирно пролазим улицом! Доста ми је већ тога, глупачо једна!

Шаренка има дугу длаку као овца праменка, то ју је спасавало да дубље могу загристи у њено тијело, али не потпуно. Муњевито сам је срушила на земљу, драпала задњим шапама по трбуху док сам јој предњим стајала на прсима. Она се очајно бранила, ту одбране није могло бити. Гризла сам је гдје сам могла и стигла, пазећи да она не угризе мене. Нисам ни помишљала да је задавим, настојала сам само да јој одржим праву лекцију, доведем је памети, јер очито, њени власници то не могу, не знају.

Њен газда је беспомоћно стајао на насипу, ломио руке и запомагао:

– Спасите је, спасите је!

Што је он не спаси? Како то може тражити од мог Газде? Није он задужен да брине о туђим псима, доста  му је и мене. Нисам ја напала његову животињу него она мене. Срећни су што јој није пошло за руком да ме угризе, заклала бих је, не би више никада никога могла угристи.

Умијешао се, као и обично, мој Газда. Тако сам нешто и очекивала, пустила сам је, пазећи да ме  не угризе, јер бих је морала докусутрити, одскочила сам од ње и чекала да поново навали на мене, да је онда смашинам. Но, то јој није  падало на ум, придигла се и брзо стругнула уз насип према свом газди да је он заштити од немани у коју сам се претворила. Он ју је узео у наручје, без ријечи брзо се запутио кући да јој вида јуначке ране.

       Ја и Газда смо промијенили смјер кретања, нисмо пошли према колима, кренули смо према њиховој улици, да тријумфално, славодобитно прођемо поред њихове куће. Прошли смо сасвим мирно, није се огласило лајање Шарене кује, смирила сам је! Надам се да јој више неће пасти на ум да лаје на мене и Газду када мирно пролазимо улицом. Газда ме је помиловао и похвалио, био је поносан на мене, било му је драго да сам узела мјеру тој неваљалици.

Пошли смо код Јове и Барице, Газда ће попити сок с њима и мало ће попричати. Док су њих двојица сједили, Барица ми је пришла, помиловала ме и рекла:

 – Е, Сити, свака ти част, драго ми је да си је средила, свима је већ дојадила!

Ја сам шетала по дворишту док је њихова Берта, снажна куја, сасвим мирно то подносила, знала је да не угрожавам њу, њене газде ни њихово имање. Из куће је изашла Барица и пружила ми три кекса:

– Ево Сити, данас си ме развеселила, ово си заслужила! Чула сам како се с том бештијом обрачунаваш и знала да сте то вас двије. Још једном ти хвала!