Пише: Енеа Хотић
Трагови времена • Иста нас вјера веже. Вјера у добро срце. • Пјесник је попут воденице, не пита се зашто вода иде на жрвањ, него је спремно дочекује. Срцем. • Кажу да се све излиже временом, изблиједи....То су измислили они што нису истрајни. најлакше је тако оправдати посустајање, одустајање од Живота и Љубави. • Заиста никад нисмо сигурни шта туђе ријечи подстичу у нама или наше у другима. То је тек вртешка мисли или трка без побједника и побјеђеног. • Љубав не размишља. Кад препозна истовјетну у нечијим очима, она јој хрли без задршке чиме стигне, мислима, дамарима, оком, боком. • Ријечи и ја смо савезнице. Веземо Срце на платну времена. • Са јутром је као и са људима. Гледам да ли је сунчано, да ли пада киша, да ли ово, да ли оно, а у ствари, захвална сам што је свануло баш као и због драгих људи што су са мном, па били расположени, нерасположени, овакви или онакви. Важно је да су ту. У мом јутру. • Неки људи су као одвезани бродови, лелујају се на узбурканој површини Живота, сакривају се иза своје тобожње слободе....а ја? Ослобођена сам тек привезана за Тебе. • Мој кум Мика је једном рекао да се не требамо бринути ако су нам разбарушени џепови и ствари већ мисли. Баш је тако, драги Мико човеееечино, нешто ми жао ових сто ни са властитим мислима не умију. А лако је: заграби длановима срца из бунара душе и умиј се. И ћути. Властити одраз у очима људи ће ти рећи све. ▼▲ ПУТ Као кад у сну пропадам, тако се ја осјећам кад од Тебе идем. Чак се и не осврнем. Чак и не заплачем. Као да ће и најмањи покрет главе или сузе моје учинити да чаролија престане и нестане нас двоје. Зато, идем напријед. Пратим своје кораке, уморне, тешке. Мисли узнемирене Тобом као природан слијед. А знам да је узалуд све. Као кад ријека иде мору, као кад живот урезује бору. Као кад сунце залази за гору. Све ће се то десити! Можда смо се и ми, овакви, већ десили и за боље нећемо знати. | ▼▲ Цртице из живота ♥ Чујем Те и кад Те нема. Пишем Те јер Те осјећам. Говорим Те вјетром. Дишем Те срцем. Тражим Те, имам гдје. Налазим Те у себи. (цртица што на пјесму личи) ♥ Да сам Ти дукат жут из хљеба мирисног! ♥ Кујемо Ти завјеру овај дан и ја. Његовим мирисом проткаћу Ти дах, свјетлошћу обасјати путеве, а ум? Ништа ум, завежљај срца, па низ друм! Их! ♥ Љубим Те јутром и милујем даном, а за вече ћу да Ти смислим већ нешто. ♥ Стекла сам Те срцем. А то није мала тековина Наше револуције! ♥ Правим Те од жеље! ♥ И јануарска ноћ умије да буде топла. О, још како! Са Тобом у њедрима. ♥ Моје срце је једино покриће за овај дан. И сваки наредни са Тобом у њему. ♥ Скрасити се у Твом загрљају! Преееекрасно. ♥ Диван је сваки дан у којем ја схватам да се не може прећи преко Љубави. Преко Нас. ♥ Ти се не можеш смрзнути, а не! Обавила сам Те свилом и кадифом свога срца...осјећаш? ♥ Луч Твоје душе. ОдЛУЧно и беспоговорно. ♥ Мој си баршун сна, мој смирај дана, трептај ока у мекој постељи, мој починак. ♥ Кад сунце гране и бијел дан сване, каже народна пјесма. Грануо си ми Ти! ♥ Нека јутра баш и не обећавају пуно, али ми нуде Тебе. Мало ли је? ♥ Срећа да Те волим! ♥ Између Нас све је Русија. Непрегледна пространства Љубави ушушкана астраганом, мирис чаја и сјајни погледи. Е, то ја Срећом зовем! ♥ Разоружавај се мноме, наоружавај се мојом љубављу. Ради мира у кући. ♥ Не бојим се ничега. Плашила бих се да Те волим мање.
♥ Ти си јатак мојим жељама. ♥ Ја бих да стојим уз Тебе. Једино тако постојим. Постојано. ♥ Не куцај на моја врата кад су Ти двери моје душе одавно отворене! ♥ Снујем Ти на топлом длану, радујем се новом дану. ♥ Искриш ми на души! ♥ Свако има своје добро. Ти си моје. ♥ Удобно сам смјештена у Твом загрљају! Куд ћеш већи луксуз од тога! ♥ И кашичица Тебе си Ти! Пријеки лијек довијек! ♥ Слобода је пристајање на све што смо Ти и ја. Ми. ♥ Ти си моје клупко топлине, милине. ♥ Увучем Ти се у мисли баш као у топлу постељу.  |
