http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________20_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



Критика
Препоручено | Иселин Ц. Херман








 Пише: Сања Живковић



Роман Препоручено ауторке Иселин Ц. Херман, сачињен од преписки између двоје људи, представља занимљив осврт на духовно људско препознавање, исконске страхове од неприхватања, маске које људи непрестано мењају у зависности од тренутка и ситуације у којој се налазе. Писац нам кроз наизглед једноставан сиже, у којем главна јунакиња одлази на изложбу слика и фасцинирана ликом и делом уметника почиње преписку са њим, која ће добити неочекивани обрт, даје палету различитих мотива и тема. Но, кренимо редом.

Први од мотива који ћемо разрадити јесте моћ и лепота речи која не мора бити у сагласју са физичким изгледом. Наиме, главни јунак, обележен хендикепом, одлучује се да под туђим идентитетом успостави писану комуникацију са женом која је убеђена да се дописује са познатим сликаром. Преузимајући маску туђег живота у својим писмима формираће свет толико могућ и реалан да читалац до самог краја не може посумњати да се ради о великој превари. Међутим, тај вербално јак јунак не може да се избори са својим страхом од неприхватања, са оним „ја“ које је стекао рођењем,  што ће резултирати самоубиством. Маска коју је навукао у дописивању са Делфином толико је срасла са његовим лицем да га је уништила и довела његов дух до самодеструкције. 

Са друге стране, главна јунакиња не носи маску пред оним ко јој се допада. Она се у потпуности открива, изговара своје жеље, хтења, у њој нема страха. Све оно што јој стиже кроз писма у сагалсју је са оним што је видела на сликама уметника и на његовом лицу. Овде се поставља питање идола и онога што се у нама формира када се заљубимо. Жан Лик је створио свој лажни свет, али је Делфина та која је створила фигуру тајанственог уметника. Њено писмо било је иницијална каписла за навлачење маске  „обележеног“ човека, али и почетак опасне игре упуштања у непознато. Овде се подцртава опасност од формирања лажне слике и сугерише да другог човека морамо упознавати и кроз његова дела, а не само кроз речи.

Овде треба истаћи још један моменат. Наиме, у веку интернет комуникације и све чешћег опасног виртуелног упознавања, ауторка врло лукаво уводи писмо као некадашњи начин комуникације  и тиме показује да су опасности које вребају исте, само се форме њиховог појављивања мењају. Двоје јунака могли су се пронаћи и преко друштвених мрежа, само што би се тада речи вероватно претопиле у лажне фотографије. Шаље се јасна порука да је сваки појединац састављен од духовног и физичког, да се пројављује кроз дела и речи и да ниподаштавање једног у односу на друго може имати опасне последице.  

Оно што такође треба нагласити јесте постојање и трећег јунака-уметника, човека којег физички нема, али је свеприсутан. Његов реалан лик дат је у обрисима, на почетку романа, али  га надаље стварају како Дафина, тако и „обележени“ човек. Они на основу реалних обриса стварају новог јунака који егзистира над њима као Диоклецијанов мач, те се може рећи да постоји и поигравање са улогом аутора. Овде се намеће питање: да ли је кроз лик обележеног управника поште, заправо приказан лик писца, који константно навлачи разне маске и под сталном је опасности да се у једном моменту изгуби?

Што се тиче дискурса, треба рећи да је свако писмо постављено тако да се може развити у приповетку, да су реченице на почетку дуге, али да се временом скраћују, што је у складу са емотивним стањем јунака и тежњом да се што пре сретну.  Интересантно је и то да бисмо, када би писма читали засебно, стекли утисак да је реч о чистој исконској љубави ослобођеној од физичког момента.

На крају можемо рећи да ово дело невелико обимом разоткрива људске тајне, попут тежње човека да буде неко други или жељу да освојимо људе за које мислимо да су недоступни и велики у нашим очима, али је оно и својеврсни показатељ да су проблеми и опасности које вребају исти у свим временима, само се њихови облици мењају.