http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________10_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Легенда која живи | Јован Дучић



     https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/broj-nn/legenda-koja-zivi-jovan-ducic/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%83%D0%B7%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%9A%D0%B5-min.jpg?attredirects=0

Јован Дучић је рођен 17. фебруара 1871. године у Требињу. Отац Андрија, трговац, погинуо је у херцеговачком устанку; мајка Јованка се потом сели у Мостар где и умире. Дучић учи трговачку школу, затим наставља учитељску у Сарајеву, да би школовање окончао у Сомбору. Као учитељ службовао је у Бијељини и због сукоба са аустријским властима, отпуштен је те прелази у Мостар, где је заједно са Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем члан друштва Гусле, а потом покретач, сарадник и уредник часописа Зора. Године 1899. одлази у Женеву на студије, уз помоћ пријатеља из Зоре, а затим добија и стипендију владе Србије. Године 1901. Дучић у Мостару објављује своју прву збирку под једноставним насловом Пјесме. Године 1907. добија службу у Министарству иностраних дела Србије, а већ следеће године (1908), Српска књижевна задруга, у свом редовном колу, објављује другу Дучићеву књигу, такође под насловом Песме. Овим двема књигама, као и неким објављеним есејима, Дучић (уз Милана Ракића) постаје најутицајнији српски песник с почетка XX века. 

Уз песнички и дипломатски рад, Дучић не заборавља ни своје моралне и националне обавезе у време анексије Босне и Херцеговине. Дучићева дипломатска каријера је у сталном успону (Цариград, Софија, Рим, Атина, Мадрид). Као дипломата од угледа и значајан песник, Дучић је истакнути национални посланик у тешким данима Првог светског рата. После Првог светског рата, Дучић је био наш представник у Лиги народа, у Женеви, па посланик у Каиру, Будимпешти, Букурешту, Лисабону и Мадриду. Августа 1941. одлази у Америку и напушта активну дипломатску службу, настањује се код свог рођака, Михаила Дучића у Гери (Индијана), одакле води жестоку полемику са министрима ХСС у лондонској „југословенској 297. влади", због њихових упорних прикривања усташких геноцида над Србима у Хрватској, Срему, Босни и Херцеговини. Дучић умире на Благовести, 7. априла 1943, а сахрањен је на дан када је изашла његова последња збирка песама Лирика, 9. априла 1943. у Гери, касније пренет код манастира Св. Саве у Либертвилу. У јесен 2000. године посмртни остаци Јована Дучића, уз све државне почасти пренете су у родно Требиње.

Дучић је изузетна појава у српској књижевности и култури. Првенствено лирски песник, Дучић је лиричар и у песми и у прози. У Дучићевим делима лиричност је примарна и у песмама, и у путописима, и у есејима у којима се искуства лирског песника преплићу са искуствима критичког духа. 


▼▲

Из Плавих легенди


ПРИЧА О ЈАКОМ

 

На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два робијаша, један јаки и један слаби. Слаби је мислио на ропство, и био је тужан, а јаки је мислио на слободу, и био је ведар. Јаки је хтео неколико пута да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог давило, крвавило, усмрћавало.

Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда, где је доскора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до орловских гнезда, старе давио и младе крао; и одакле је рушио стене, да у понорима чује њихову смрт; и где је живео силан, разуздан и шуман, као водопад.

Ноћ је била тамна и стражари су спавали. Неодољива илузија слободе испуни његов свирепи дух. Гвожђе се напе и поцепа. Он јурну преко удављеног другара, преко стражарâ, преко поља с црном травом, преко реке с црном водом, у коју се баци као млада, страсна звер, и дохвати за слободну обалу. Иза његових гора изгреја крупан, крвав, поноћни месец.

Њега је Природа дочекала са осмехом, са радошћу, са раширеним рукама, са благословом. Јер она не зна за правду него за силу. 

▼▲

ЖЕНА


Ја сневам о жени, већој но све жене, 
Чија ће лепота бити тајна свима, 
Што је као божји дах у просторима, 
Који не дотаче никог осим мене. 

Њен чар да је моје велико откриће; 
Да мирно присуство те чудесне жене 
Не разуме више нико осим мене, 
Осим моје вечно очарано биће. 

И пред чијом гордом лепотом од свију 
Само ја отворих очи очаране, 
И срце кô црни цвет из глухе стране, 
Невидљиве капи док на њега лију. 

И њена лепота, тако недогледна, 
Необешчашћена хвалама глупакâ, 
Да обиђе тихо, као снопље зрака, 
Све тамне путеве душе, само једне. 

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном 
Срећом видим јасно да је ова жена 
Од истога светлог ткива начињена 
Од кога и болни мој сан о бескрајном.
▼▲

РЕФРЕН

Сневај да увидиш да пролазни снови
Још најближе стоје постојаној срећи;
Да не питаш никад - зашто јади ови,
А не који други, а не који трећи.

Љуби, љуби силно, увек истоветан;
У љубави само можеш јасно знати,
Како мало треба да се буде сретан
И сто пута мање да се вечно пати.

И умри да спасеш веровање чисто,
Да си кадгод стао пред истином голом;
И да у животу ниси једно исто -
Једном звао срећом, а други пут болом.
▼▲

ЗАЛАЗАК СУНЦА 

Још бакрено небо распаљено сија, 
Сва река крвава од вечерњег жара; 
Још подмукли пожар као да избија 
Иза црне шуме старих четинара. 
Негде у даљини чује се да хукти 
Воденички точак промукнутим гласом; 
Дим и пламен ждеру небо које букти, 
А водено цвеће спава над таласом. 

Опет једно вече... И мени се чини 
Да негде далеко, преко трију мора, 
При заласку сунца у првој тишини, 
У блиставој сенци смарагдових гора — 
Бледа, као чежња, непозната жена, 
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме... 
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена 
На домаку ноћи, тишине и таме. 

Пред вртовима океан се пружа, 
Разлеће се модро јато галебова; 
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа 
Шумори ветар тужну песму снова. 
Упртих зеница према небу златном, 
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако, 
Докле она плаче; а за морским платном, 
Изнемогло сунце залази, полако. 

И ја коме не зна имена ни лица, 
Све сам њене мисли испунио саде. 
Верност се заклиње с тих хладних усница... 
Као смрт су верне љубави без наде! 
Вај, не реците ми никад: није тако, 
Ни да моје срце све то лаже себи, 
Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, 
И никад се више утешио не би`