КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Записи

ТАКО ЈЕ ПОЧЕЛА ГОДИНА

 

           Неће то бити дневник. Никако!

Често ми понека мисао, понека сличица промакну, остану незабиљежене, па ми касније, када се сјетим тек њихових контура, буде жао што су трајно ишчезле.

Овако, лаптоп ми је увијек при руци, кад нешто заискри, једноставно ћу забиљежити, баш у том, његовом појавном облику.

Тако почиње ова, 2016. година.

           

1. јануар 2016.

 

Гробље и библиотека. То је сада све што је био мој свет.

Не знам откуд испаде папирић на коме сам преписао ове двије реченице из дневника Добрице Ћосића У туђем веку II које је он записао 25. септембра 2004. године, послије смрти супруге Божице. Када ми је позајмљивао ову књигу, пријатељ Момчило Спасојевић питао се зашто ли је Ћосић желио да се објави тек послије његове смрти кад у њој нема ничег што би одударало од ранијих његових пишчевих записа. Након што сам је прочитао, могао бих понудити нерпоуздан одговор: можда је желио да своју интиму, нарочито љубав према супрузи Божици и размишљања о смрти, открије знатижељним читаоцима тек када не буде у прилици да о томе и разговара.

Закорачили смо у нову годину, из једне у другу, још већу неизвјесност, можда и безизгледност да ће ускоро бити боље. У многим европским метрополама, умјесто ватромета и новогодишњих музичких акорда, одјекивао је бат полицијских и војничких ципела. Страшан је тај радикални ислам и нико поуздано не зна до чега ће довести; можда се беспомоћан свијет тјеши надом да све пролази, па ће тако проћи и ова пошаст, у којој само убијање неистомишљеника има свој „прави“ смисао.

На телевизији гледам Новогодишњи концерт Бечке филхармоније, па се тјешим мишљу да је већина ових музичких дјела непролазне умјетничке вриједности настајала у времену када су негдје у свијету у бесмисленим ратовима гинули људи који нису ни знали да тамо негдје неко, у тишини и свом свијету, истанчане импулсе душе претаче у нотно знаковље.

Шта могу очекивати од године чији први дан трошимо, боље речено која својим првим даном троши нас? Ништа битно, што би наговијeстило да ће свијет бити бољи! Док размишљам о томе шта би требало значајније да урадим у овој години, некако се осјећам као онај музичар који у великом симфонијском оркестру (још сам под утиском Бечког концерта) током двосатног концетрирања два или три пута челичним штапићем удари у триангл или његов колега који исто толико пута чинелима изазове онај звучни форте ефекат. Они се, вјероватно, питају какав је њихов допринос укупности концерта и да ли је све то могли проћи и без њих, а ја се, заједно са својим колегама изван матице, скрајнутим на рубове српске књижевности, питам: да ли то што сам створио вриједи нечему? Одговор, наравно, сам себи не могу дати, а какве су прилике код нас, вјероватно никоме неће пасти, тим прије што не припадам ниједном клану и не волим да се намећем, на памет да то вреднује и смјести у контекст српске књижевности, ма какве оцјене изрекао. Али, човјек не пише да би то неко вредновао, него зато што једноставно мора да запише то „што га снађе“.

 

2. јануар

Празнични је дан, нису се појавиле ниједне новине, у телевизијским информативним емисијама нема политичара, па живот, мада и поред тога сив као и ово пријеподне, изгледа некако нормалнији него иначе. Прелиставам неке предновогодишње новине и не могу да се начудим у којем то и каквом свијету живимо. Гдје су нестале оне вриједности којима су нас учили наши очеви, најчешће неписмени или полуписмени, али од својих предака научени да препознају поштење.

Народна скупштина Републике Српске, ваљда по налогу оне магловите силе коју називамо међународном заједницом и у жељи да се можемо задуживати новим кредитима које би требало да враћају наши унуци, ако до тада уопште опстане ова неким необјашњивим вирусом заражена цивилизација, по хитном поступку је, без присуства посланика опозиције, усвојила Закон о раду и Закон о полицији. Први да би властодршци и нова капиталистичка багра ионако зауздане раднике још више стегли и притегли, узели им и то мало достојанства и права што имају, а други да би се власт могла лакше одржати и да би, и уз помоћ полиције, осујетила сваки покушај да им неко измакне фотељу.

Једна слика никако ми не да мира. Предсједницу републичког Синдиката Ранку Мишић, која је до јуче такорећи шуровала с влашћу, а сада се побунила против усвајања новог Закона о раду, на врло груб начин избацили су из скупштинске сале, гдје је насилу ушла, напросто догурана незадовољним радницима који су протествовали испред зграде Скупштине. Није прихватила да дође за говорницу и каже што жели, добацивала је с краја сале, па су је након усмене опомене да се удаљи радници обезбјеђења, уз млаку побуну посланика, напросто оборили на под и изнијели држећи је за ноге и руке, као лопова ухваћеног у крађи или терористу чија је намјера да направи хаос осујећена.

Здрав разум сваком нормалном човјеку намеће потребу да у вези с овим постави макар неколико питања. Откуд право онима који од радника и десеторострко више зарађују, не радећи готово ништа, да без њиховог мишљења усвајају закон који регулише њихова права и утичу на живот њихових породица? Да ли партије на власти сматрају да су им дозвољена сва средства да би се одржале? Сматрају ли опозиционе партије да је њихов једини задатак да позицију свргну с власти да би заузеле њихова мјеста? Зар је могуће да је партократија сасвим обезличила појединца, да се његово мишљење нигдје не може издвојити и чути и да мора радити и гласати искључиво онако како му налажу шеф и партијска врхушка? И, коначно, да ли је демократија икада имала неко друго, хуманије лице или је кроз историју била само облик борбе за власт у којој је о свему увијек одлучивао – да га тако назовем – врховни партократор?!

Данас ми електронском поштом пензионисани универзитетски професор дијалектологије из Ниша посла неколико својих врло занимљивих кратких прича / лирских записа под заједничким насловом Ситни искиви за подарје пријатељима. Из мноштва врцавих мисли издвајам самом прву: ... ништа нисам могао протумачити од овога сна јер нисам довољно знао патњу која се сном поништава. Да, само кад спозна патњу, човјек може да покуша да јој нађе лијек. Одговорих му како мислим да је савремена књижевност поодавно заборавила на тај начин лирски "есејизирати".

 

3. јануар

Тек јутрос, трећег дана године у коју смо ушли са зебњом да се неће разликовати од претходне, Бањалука је у новогодшњој и предбожићној атмосфери. Дубок снијег прекрио је град и околна брда и још непрестано сипи, сув, ситан и упоран, као да не мисли престајати. Све је бијело, чисто, невино, као наша младост, када смо, опчињени Јесењином, нарочито његовим пјесмама у препјеву Пешића и Марковића, по улицама, кафанама, домовима културе, радничким и народним универзитетима, салама културно-умјетничких друштава, школским учионицама и по свим нашима козарама и сутјескама, просипали тек створене стихове, увјерени да само поезија може спасити свијет... Како би било лијепо да град, као у бајци која је нашим прецима, па и нама, замјењивала цртане филмове и видео-игрице, утоне у дубок сан под овим плаштом безазлене бјелине, па да се пробуди тек када постане сличан себи негдашњем!

Ноћас сам сањао пјесника Адмирала Махића. Рођен у Бањалуци, живио у Сарајеву, прошле године преселио на ахирет. Безазлен, свима подједнако наклоњен, разговорљив, исписивао је, кад није уз чашицу расипао своју доброту по кафанама, стихове у којима се свако могао препознати. Као, путујући кроз некакве бестрагије, навратио сам на неку књижевну манифестацију на којој, због других обавеза, нисам могао да учествујем. У једној просторији сједи за столом Адмирал, осмијехнут али нијем. Ја стојим крај њега, подаље је још један пјесник чије лице не видим. Ћутимо. Онда ја, прије изласка, кажем: Нека ти је лака земља, Адмирале Махићу! И излазим на неосвијетљено степениште за које не знам куда води.

Стигоше ми електронском поштом фотографије са свечаности поводом 60-годишњице Дјечијег позоришта Републике Српске, одржане 30. децембра увече. Као аутор четири играна текста на сцени овог театра (Принц од Бијелог Лука, у режији Луке Кецмана, био је један од оних који су у шест деценија трајања Позоришта имали највише изведби), предсједник Умјетничког савјета, вјеран гледалац свих премијера, веома везан за ову кућу у сваком погледу, добио сам Повељу, највише признање које дају заслужнима за развој овог театра.

4. јануар

Раније сам с нестрпљењем очекивао одлуку НИН-овог жирија, јер сам знао да ће ми указати на најбољи или бар на један од најбољих домаћих романа објављених у протеклој години. Откад ми је прије три или четири године један компетентан члан жирија у октобру рекао да се поуздано зна ко ће за ту годину добити награду, мада још није била објављена, или није могла стићи пред жири, најмање трећина романа, и када сам се наредног јануара увјерио да ми је говорио истину, наглашавајући да је тако јак издавачки лоби да се другачија одлука ни случајно не може донијети, престао сам да вјерујем да угледни зналци савремене књижевности, како их представљају, награђују најбољи роман.

Шта се може очекивати ове године? Оно што и претходних. Жири ће издвојити једно дјело (можда је то већ поодавно учинио?!), овјенчати га угледном наградом, омогућити издавачу да објави неколико поновљеих издања, а читаоцима ће, као и до сада, остати да сами трагају за највреднијим романом објављеним на српском језику претходне године. У том погледу тешко ће моћи да се ослоне на књижевну критику које одавно и нема, изузму ли се, уз ријетке изузетке, хвалоспјеви унутар затворених кланова.

 

5. јануар

Девет је сати. Још снен, подижем ролетну и запљускује ме осунчано зимско јутро. Све мирно тихо, као да живим на неком планинском пропланку, а не у граду по коме, кад није уљуљкан у зимски сан, тумара више од двије стотине хиљада људи. Иза мог прозора кочопери се десетак јелика, у искричавим бијелим одеждама. Падиница између два блока зграда испресијецана уским стазицама – пртинама из мог дјетињста. Годинама у Бањалуци није пао овако дубок сијег. Ведрина бљедуњаво плавог, смрзнутог неба, прошарана тек понеком грудвицом паперјастих облачака, увјерава ме да ће се сваког часа, с навиљком сијена у рукама, на некој пртини појавити моја баба Драгица и за њом петнаестак оваца, петнаестак грудви снијега из којих вири само угљевље очију. Моја баба Драгица, слична оној старици на фејсбук профилу пјесника тананих осјећања Моше Одаловића која више од пола вијека чува небеска стада и по шумским пустарама разгрће снијег не би ли се овце дочепале сочног залогаја вријеси која ситним лишћем и љубичастим цвјетићима пркоси зими.

Укључујем лаптоп и с монитора, из топле поруке, запљускује ме: Још једно радно јутро. Устајем у мрак, снег, хладноћу. Спава ми се, вратила бих се у кревет, бар да се грејем. И све тако, док не изађем на улицу, а онда ме опчине пусте, мирне улице, бела светлост настала симбиозом месечине и снега. Иако не журим, кораци су ми одлучни, стабилни – полако освајам слободу...

Јутро је у нама, одговарам пријатељици, више можда него у оном загрљају мјесечине и снијега. Само човјек мора бити способан да га у себи пронађе. Ти си јутрос нашла љепоту јутра, сличног Прапочетку, које је испало из шкољке  твога сна. Чувај га у себи, не дај никоме да га истисне, да ти и вечерас, када погасиш свјетла, грије собу...

Чавке већ почињу да плету мрежу инад сњежних крошања које својом гиздавошћу потискују сивило зграда с идиличног зимског пејзажа.

Голубови се још мешкоље негдје под крововима, можда и у кревету чију топлину је јутрос оставила пријатељица која ми је уљепшала јутро. Једно од оних јутара која слуте новим почецима... А шта би то ново могло да се започне?

 

6. јануар

Бадњидан. У поподневним сатима снијег је почео поново да пада. Ситан, густ, упоран, као да сипа из старих руских романа с несагледвивих небеских и временских висина. Под његовим теретом, са јелике испред мог прозора, која је 1982. године, када сам доселио у ову зграду, била садница, а сад је надвисила кров четвороспратнице, сломила се и друга грана. Хоће ли је се на прољеће, када се иглице буду обнављале, њена мајка јелика с тугом сјећати?

У новинама прочитах да је у Београду утихнуло срце Радована Вучковића. Добар човјек, врстан књижевни зналац. Поносио сам се тиме што је био рецензент моје прве прозне књиге Приче из Вакуфа. Мислећи стално на његове оцјене изречене о рукопису, трудио сам се да себи не дозволим да из моје књижевне радионице изиђе прича за коју он не би рекао да завређује да се нађе у књизи.

Синоћ ми је Жељка Аврић из Сремске Митровице послала запис Љубивоја Ршумовића о њеној рукописној пјесничкој збирци Јесам. Читао сам с уживањем те пјесме и прије Ршума, и потписујем сваку његову ријеч. Пјесникиња која мисли и осјећања сажима у згуснуте стихове у којима нема ничег сувишног. Као и у претходне, и у ову збирку уврстила је неколико тематских цјелина у којима промишља свој свијет, онаквим каквим га она осјећа и види, препуштајући читаоцу да уопштава и да у пјесникињином свијету тражи себе и свој свијет. Полако, тихо, уз све потешкоће које сналазе пјесника „са периферије“, Жељка заузима мјесто које јој припада у савременој српској лирици.

 

7. јануар

Снијег је ноћас поломио још неколико грана са моје јелке. Али, отоплило је, снијег се топи и пада са дрвећа, па вјероватно више неће ломити грање.

Стижу ми многе божићне честитке, углавном „клиширане“. Људи су духовно лијени да сроче нешто ново, неку реченицу која би била „отисак“ њихове душе. Шта можемо, то је ново доба, доба електронске поште, доба површности. За коју годину вјероватно ће смислити неку апликацију за наше рачунаре и мобилне телефоне којом ћемо слати знаковиту, једнообразну, обезличену рођенданску, новогодишњу, божићну, васкршњу и сваку другу честитку, која се ни у чему неће разликовати било да је шаљемо мајци или дјевојци.

Божићни празник враћа ме шездесетак година у прошлост. Тада је зимски распуст почињао средином јануара. Више разреде основне школе похађао сам у Теслићу. Тачно на дан распуста моја баба Драгица долазила је тридесет и више километара пјешке из Шњеготине Горње, из засеока Парлози, пртила моје ствари и заједно смо пјешачили тај њен пређени пут, најчешће по снијегу. Успут смо испод њеног пазуха откидали комаде још топлог хљеба, сомуна, који је куповала у пекари на излазу из града. Аутобуса тада није било, прошао би тек понеки камион и ми смо се тада морали склањати у цјелац крај пута. Кући смо, послије шест-седам сати пјешачења, стизали уморни, баба је тражила да јој што прије дохвате чашицу ракије, а мене је чекао липов чај.

Кад бих се мало раскравио, отац би ме повео у магазу под амбаром у којој је температура била пријано хладна. Ту нас је, уз камени зид прислоњен, дочекивао ражањ на коме је била још отприлике трећина божине печенице. Зиме су тада биле хладне и печеница је у хладним магазама могла да се чува и по десетак дана.

Који час касније, крај пећи у којој је пуцкетала грабовина, јео сам печеницу, врућу кукурузу и кисели зелени парадајз из туршије у дрвеној качици која се налазила у магази.

Боже, да ли сам икад ишта укусније јео у животу?!

Петнаестак дана касније, баба је поново пртила торбу с мојим стварима и кретали смо пут Теслића, често и кроз мећаву. Кад бисмо стигли, она би само код моје газдарице  попила чашицу ракије, изљубила ме, и пожурила кући. Зурио сам за њом све док не би замакла за зграде или се изгубила у вијавици.