http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________21_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




ОДЛАЗАК ВЕЧИТОГ САЊАРА 
Борисав Симић 
(27.9.1929 – 3.1.2016)



Пише: Анђелко Заблаћански


Објављено у локалним новинама "Мачва"

Борисав Бора Симић напустио је овај свет 3. јануара ове године у својој осамдесет седмој години живота. Био је песник, велики песник. Његова поезија је модерна, пуна слика и метафора из родне  Мачве. Могло би се рећи да је то понекад друга, само Бори видљива, једино његовим поетским чулима дохватљива Мачва. Мачва коју је Бора немерљиво волео, чини ми се као ниједан Мачванин којег познајем. Колика је његова љубав према завичају показују његова певања о реци Битви, која је чест мотив у његовим песмама,  и то тако да се читаоцу може учинити како је та  речица раме уз раме са  Дунавом или Доном. Волео је Бора Мачву, али она великог песника није, или је то чинила само по потреби. Прст судбине или људска немарност и завист, веома изражени у мачванском карактеру, нису омогућили Симићу да допре до поетских врхова које је својом поезијом заслуживао.

Није Бора од оних који је тражио много, а који су до тога стизали на разне начине, не бирајући средства, заборављајући на част и чест. Он је био један простодушан човек, сељак који није умео а ни хтео да завиди било коме. Радовао се свачијем успеху као сопственом. Радовао се свакој, било чијој песми.  Свакој мојој песми дивио као да је његова - слушајући кад бих му говорио своје стихове, на његову молбу уз милу реченицу: “Ајде, кућо моја, ако ти није тешко“.  Једино су велики несујетни, а он је био највећи мачвански поета. Нажалост, на том присвојном придеву се зауставио, а био је таленат за много веће домете. Није умео или му нису дали да те врхове досегне? Као неко ко је несхваћен, прво од свог оца од кога се крио да би читао и писао, а онда извргнут често подсмеху комшија и сељана, оних који су мислили да им је Бора недорастао, а у ствари, они нису били достојни његових речи. А он их је опет све доживљавао као своје, налазио за њихово понашање оправдање. Мачвани, или барем они који су некад и у нека времена одлучивали о култури наше општине, нису прстом мрднули да великом песнику омогуће да се попне тамо где се, на пример, успео Добрица Ерић. Бора није дошао ни у подножје тих висина, јер се његовом поезијом у завичају бавише неуки, они који по сваку цену инсистирају на „завичајном песнику“, па су се Боре сећали код појединих локалних догађаја и приредби, облачили га у мачванску народну ношњу и обавезно да рецитује Мачванку. А  он је од те песме имао бар пет-шест снажнијих, продорнијих, али кога је од њих занимало ишта друго осим да им та представа коју организују, ето, има и песника који пева о Мачванки. 

Недостатак школе Бора је надокнадио читањем књига чији број је четвороцифрен, а више од петнаест година пре упокојења због наглог слабљења вида није могао да чита. Био је песник јер је Свевишњи рекао, а то је Бора често умео да каже – како не пише он већ неко кроз њега. Али, ипак, из времена кад је био у највећој стваралачкој снази, добио је тек понеко заједничко песничко вече, наступ на телевизији или новински чланак. Иако су му песме преведене на неколико језика, он је своју прву збирку песама објавио тек 1995. године, а касније још свега две. Но, и после тога не доживљава славу која му припада. Остао је у запећку и у сенци много лошијих песника од њега

Верујем да ће будућност исправити грешке прошлости и садашњости. Ако је по правди.

▼▲


Борисав Бора Симић
ПРЕНУЋЕ

Ливадом срца мога нестаје зимске чаме
Зелен се јечам њише, бледа бешумна свила
Гранале песме моје, луде, без стабла, саме
На њима места има за сва славујска крила.

Чекам озарје твоје да ме из ноћи прене
Измишљен грех без бола ко зора руди
Извита дуга небом пружила лук до мене
Стасалог да без руку загрљај срцем жуди.

Анђели бели и црни, а ти им чедна друга
Сунцу доброте пењу се твоје и моје стопе
На мом путу сад је мртва коприва - туга
Пољупци кише што ђурђевску траву шкропе.

У нашем шору насањао се глушачки камен
Топлином пси га греју када је глуво прело
Оженио јабланe месечев сребрни пламен
Разбежале се звезде, пробудило се село.

1970.
▼▲

Анђелко Заблаћански
ОДЛАЗАК ПЕСНИКА

Бори Симићу

Несхваћен, сам, без вида стражар ноћни
Чувао је живота траље, од злата реч
Знајући да све ће отети му сој моћни
Наду - што и сред ноћи бела је кô креч

Правећи куле од сна шибан је јавом,
Ал' певом се дизао изнад зловoљника
Праштајући њима, живео с нирваном,
Ил' немиром душе рођеног песника

Шта песма, шта слава - знао никад није 
Док је васељеном у ноћима бдења
Сабирао у стих тек речи Божије,
Исклесане вером од најтврђег стења

На Божић 2016. године