27. ДАНИ РАНЕ ЈЕСЕНИ ВАЉАЈУ СЕ НИЗ РИЈЕКУ
Газда је набавио сет нових жутих тениских лоптица, лијепо су паковане, у прозирну пластичну тубу с црним поклопцем. Наоко изгледају привлачно, на њима пише достојанствено име произвађача Вилсон, уливају повјерење. Изглед нажалост, заварава купца, ја сам с тим лоптицама почела доживљавати праве трауме. Након кратког времена, свака се одлијепи по средини. Са задњом лоптицом пошли смо на игралиште, на пашњак у Жажини. Први дани ране јесени ваљали су се одозго низ ријеку, топла сунчана лавина сливала се са брда према долини, разливала по широко простртим пољима. Букове шуме на обронцима брда почеле су добијати боју злата. Прорједило се лишће на врбама и тополама уз игралиште. Ја сам срећна трчала за лоптицом коју ми је Газда шутирао, доносила му је да ми је поново баци или шутне. Тамо далеко, уз поток, расуло се стадо, више од двадесет прљавих крава, које је чува остарјели момак, нежења, техничар без запослења, у домаћинству живи с мајком, која понекад умјесто њега догони краве на испашу. Газда се чуди, као и остали народ, како те краве могу бити тако прљаве, излијепљене балегом, штала им се никада не чисти, о простирци не може бити ни говора. Страшно је било и помислити да неко пије млијеко тако замазаних крава. Али, пије! Предана својој срећи, нисам размишљала ни о чему, опсједнута игром уживала сам у трчању, у прекрасном дану, дружењу с Газдом. Све што је лијепо кратко траје, моја се срећа одједном преокренула, на моје ведро небо навукао се црни облак несреће, све због једне лоптице, кинеског смећа. У мојим устима лоптица се распала, одлијепљену донијела сам је Газди, више није вриједила ни паре, била је неупотребљива, нашој игри дошао је крај. Газда је полудио, помислио је да сам ја то намјерно урадила, сматрао је да се због нечег освећујем, из протеста уништавам лоптице. А ја сам с њима пажљиво поступала, као с ранијим лоптицама које су нам трајале по неколико мјесеци. Мрачан облак навукао му се на лице, зграбио је штап, да нисам брзо одскочила гадно бих се провела. Из његових очију сијевале су муње гњева, његов бијес је све више растао, тјерао ме је од себе, није желио да више будем његово псето! Није хтио ни да чује за мене. Осјећала сам какав страшни понор је изненада пукао између нас, провалија коју нисам могла премостити, одједном сам му постала далека, далека, као да никада није ништа постојало између нас, ни пријатељство, а камоли љубав, као да нисам била драги члан његове породице. Шта сам могла, удаљила сам се 200 метара од њега кружила около, и на тој удаљености осјећала сам како до мене допире његова срџба која ме тјера од њега. Приближила сам се чувару крава, осјећала сам оно што је најтеже поднијети, да сам ничије псето, покушавам се додворити том прљавом човјеку, можда би он хтио да будем његова. Из њега зрачи нечистоћа, заудара на зној, крављу балегу, мирис штале, ако ме он прихвати живјећу у нереду, смраду његове куће, штале, дворишта, бићу прљавкуша као он, нико ме неће чешљати, уређивати, као ни ове краве, нико неће водити бригу о мени, каткад ће ми дати нешто за јело. Мој дивни свијет се потпуно срушио. Од игре, одлазака на ријеку и у шуму, од долазака на игралиште, неће бити ништа. Замазани човјек није показивао никакво интересовање за мене, није ме покушао призвати себи, он није ни знао да и пас има душу, потребу да га човјек помилује. На његовом необријаном лицу није се указало свјетло осмијеха када ме примијетио, остао је сасвим равнодушан. Краве су ме гледале као да виде вука, окретале рогове према мени, показивале своју тупаву мржњу. Схватила сам да то није друштво за мене, удаљила сам се од стада и њиховог власника, бацила сам поглед према Старом газди, осјећала сам да његова срџба попушта, али још се нисам смјела надати да ће ускоро проћи. Била сам 50 метара од крава и говедара, кретала сам се спорим кораком, погледом пратила и газду и чувара стада, видјела сам да ме Газда посматра. Попустио је Газдин гњев, махнуо ми је руком: – Сити, дођи! – викнуо је према мени. Опрезним кораком сам кренула према њему, нисам журила, још сам осјећала напетост у нашим односима, нисам смјела ни помислити да ми је опростио гријех, било би то пребрзо. Кад сам му пришла, држао је у руци по средини разлијепљену лоптицу, дуго ју је посматрао, размишљао о томе како је могло доћи до тога да се располови, закључио је да су лоптице лоше, одлучио је потражити боље, оне које се производе у Европи или Америци. Више неће куповати кинеске, ни мртав! Помиловао ме по глави и рекао: – Опрости, ниси ти крива, криви су Кинези! Газда је исти дан отишао у град и пронашао врло квалитетне лоптице, марке Дунлоп, једна од њих нам траје више мјесеци, сада нема разлога да се љути на мене, наши су се односи поправили, срећни смо и он и ја. | ▼▲ 28.
КОТАО НЕТАКНУТЕ ТИШИНЕ
На истеку љета, топлог и сунчаног, одлазимо у шуму, по гљиве, Стари газда, Газдарица и ја. Чим се они почну спремати, у стопу пратим Старог газду, свуда по стану идем за њим, на пете му стајем. Врата не могу отворити, чим их одшкрину, гурнем њушку, истрчим на двориште, станем пред гаражна врата, чекам Газду, утрпам се у кола. Никуда не могу макнути без мене. Прошли смо села уз Купу, Летованић, Стари Брод и Стари Фаркашић, спустили се у долину, на цести оставили кола, надесно ушли у бујну грабову, букову и храстову шуму. Уронисмо у дебелу хладовину, царство мира, у котао нетакнуте тишине, чини се да је ништа не може пореметити. Бирали смо дане када викендаши нису били присутни, они сваке суботе и недјеље прописно очисте шуму, иза њих ни трава не расте. Ми гљиваримо средином седмице. Ако имамо среће да је дан - два прије пала киша, може се наћи лијепих гљива, сунчаница, шампињона, понеки вргањ. Ту и тамо наилазимо на шумски пут, понегдје су тракторски точкови усјекли дубоке колотечине из којих се возило тешко може извући. Опрезни сељаци, шумокрадице, обилазе та мјеста, пробијају нове дионице пута. На мјестима гдје су шумски радници сјекли и обрађивали дрво, оставили су пластичне боце, пивске флаше, кантице од уља за моторне пиле, разноврсно смеће, претворили су природу у сметлиште. Газда псује кад наиђе на те остатке немара и некултуре. – Некој људској стоци не би требало дати ни да привири у ове прекрасне шуме! – брунда Стари газда. Висока витка стабла црног граба гурају се једно до другога, мале крошње с готово окомитим гранама додирују небо, ту и тамо снажна буква са широком крошњом, хоризонталним гранама, разгрнула их је, направила себи мјесто. Понеки џиновски храст гурнуо је у страну и букве и грабове, узео мјеста колико њему треба, опасао се снагом, разгранао се горе високо - цар бјелогоричне шуме. Газда и Газдарица носе врећице или корпе, у њих слажу убране гљиве. Ја шарам по шуми, трчкарам, њушком подижем суво лишће, под мојим ногама пуцају сасушене гранчице. Дан је топао, сунце се не пробија кроз густе крошње дрвећа. Вруће ми је, тражим воду да се освјежим. Танак поточић вијуга у подножју брда, рубом долине зарасле у високу траву. Дубоко у шуми вододерина је направила стрм усјек, доље гдје се тај усјек додирује с равницом, корито потока се проширило, повелики базен је начинила вода која за вријеме обилних киша скаче низ вододерину. Пронашла сам тај базен, спустила се низ стрмину, опрезно ушла у воду, с ужитком запливала, добро се намочила. Тако мокра дошла сам до Газде, који иде овом страном брда. Он ме погледа, с благим прекором у гласу који то уопште није прекор, рече: – Лопужо мала, нашла си освјежење. Да и њега освјежим, снажно сам се стресла, оросила га по лицу и рукама. – Ма, гаде један гадни, гони се даље од мене! – повикао је видећи да се смијуљим. Неколико километара Газда је ишао кроз шуму, на малом просјеку наишао је на лијепо налазиште вргања, близу њих било је подоста ружичастих кораља. Ужива, задовољан је, врећица је напуњена, може се похвалити Газдарици. Газда није могао оцијенити гдје му се налази жена, ишла је другом страном брда, не зна да ли је заостала или је отишла напријед. – Сити, нађи Неду! – наредио ми је Газда. Ја сам подигла главу, високо истурила њушку, повукла ваздух два пута у плућа, мало прошњофала и трком се упутила у правцу Газдарице. Њух ме не може преварити, зачас сам је пронашла, вратила сам се до Газде да га поведем према њој. Било је вријеме да се враћамо према колима, сунце већ залази. На супротној страни брда још су обасјани врхови дрвећа. – Лијепо си ти тога набрао – похвалила је Газдарица Газду – ја сам нашла само доста сунчаница, а ти као да си се специјализовао за вргање. Ушли смо у кола, још има времена да обиђемо ливаду омеђену шумом и запуштеном живицом у којој расте јабука божићница, која већ дозријева, испод њеног стабла је доста прерано отпалих плодова. У једну врећицу газда је изабрао десетак оних једријих и понио кући. Претражили смо ливаду, трава је због суше слаба, отава се неће ни косити! Пронашли смо доста шампињона, газде су задовољне с оним што су убрали.
Дуго, дуго, све до старости, до своје седамдесет пете године, Ђуро Маричић је писао песме за децу и одрасле, путописе, есеје, афоризме. А онда као да се помало заситио тих кратких форми, одлучио је да покуша написати свој први роман. И за мање од годину дана родио се Генијални пас Сити. Критичари и читаоци кажу, сјајан роман. Од броја 14 часопис Суштинa поетике га је објављиваo у наставцима и, ево, стигосмо скоро до краја романа. У следећем броју објавићемо последња два поглавља. |
