http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________5_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Две приче | Предраг Бјелошевић




У шетњи без главе

 

Пљуштала је киша и сматрао сам да је мудро изаћи из куће без главе. Кад год ми покисне глава, добијем кијавицу.

Улица је била препуна водених огледала. Ишао сам од једног до другог водећи рачуна да их не нагазим, повриједим или бесповратно распршим у парампарчад. Њихову живу, покретну слику небеског свијета, заједно са мојим, био сам у то увјерен, заталасаним ликом у средини. Над сваким зањиханим сивим огледалом, застао бих на час, тражећи се у њему. Надносио сам се свим својим бићем. Заузимао различите позе. Час сам им се додворички осмјехивао, час пријетећи млатарао рукама, час им пљуцкао у лице, правећи концентричне кругове на води, али мога лика нигдје није било на њима. Само су глисте, истежући се намрежаним лицем огледала, лијено покретале тмасте облаке.

− Кад човјек изађе без главе на улицу као да га нема − размишљао сам у себи.

− Ни вода те више не препознаје. На врховима прстију, као да ловим неку одбјеглу звјерку, кренуо сам даље све док се нисам сударио са једном старијом госпођом која ми је уистину љубазно, готово брижно, скренула пажњу да сам изашао на улицу, без кишобрана.

Одмахнуо сам руком, а потом укрутивши оковратник као да се ништа није догодило наставио звиждућући.

− Имате лијеп капут, господине − добацила ми је симпатична дама у краткој бијелој бундици од зечије коже.

− Шиц − дрекнуо сам на мачка који ми је провирио из оковратника.

− Мрш! − шутнуо сам џукца који ме режећи пратио у стопу.

− Куш! − одбрусио сам волу што ме мунуо лактом у пролазу.

Али, сад да ме и убијете, не бих вам могао рећи како сам им то рекао, нити чиме. Одустао сам од даље шетње по киши и вратио се кући.

На вратима ме са осмијехом дочекала моја глава. Била је видно узбуђена. Ваљда одушевљена мојом пажњом. Скочила је исти час у празан оковратник и почела да ме љуби по врату, потом прсима.

Лагано сам је одгурнуо према мјесту гдје би и требало да буде. Али, моја глава није имала намјеру да ме послуша већ ме је почела, вјероватно из захвалности, лизати као штене по рукама. Постала је неподношљиво питома, захвална, пажљива. То више није била моја глава.

Као да ју је неко док сам био одсутан, у шетњи, преваспитао? Не, не. То није могла бити захвалност због једне избјегнуте кијавице. Има ту нешто друго чега сам се једино и плашио кад сам отишао у шетњу без главе по киши. Ако је то у питању?! А све више сам убијеђен да јесте?! Онда?!

О томе што мислим да јесте, не смијем ни да мислим. Касније ћу... Можда је најбоље да све преноћи. Нека је засад ту гдје јесте. На меком јастуку. Кад заспи, она све заборави. Сутра је нови дан. А, можда престане да пада и ова досадна безглава брклбрлска киша...


▼▲


Љњ, у потрази за собом

 

У тмуши бјеличасте масе која ме опкољавала са свих страна, пресретала и стезала љигавим пипцима мрачајске хоботнице, постао сам свјестан да се налазим у аутомобилу. Био сам сам. Беспријекорно везан појасом за удобно сједиште са наслоњачем за главу, истина, мало спуштеним и повијеним уназад, за спавање.

Жућкаста свјетлост магленки шкрто је указивала на узак пут начичкан игличастом калдрмом. Контуре саобраћајних знакова, искривљени костури без видљиве ознаке, бјеличаста стабла са оштрим патрљцима руку, појављивали су се на трен и нестајали иза аутомобила прије него што бих стекао потпуну слику виђеног.

Аветињске опомене бивале су све ближе како сам аутомобилом улазио у гушћу маглу. Као да их је неко свјесно повијао према мени док се нису почеле злокобно оглашавати на дотрајалом лиму мог старог спачека, остављајући на њему видне ожиљке, дуж предњих блатобрана и врата.

По свему судећи, налазио сам се на неком трећеразредном сеоском путу који су користили само они којима путокази нису били ни потребни. Залуд покушавах у том нестварном простору да уочим неку познату кривину, стијену, стољетно дрво, било шта што би ми могло указати на предио или мјесто пута којим се крећем, пута на ком није било никога осим магле и мене у аутомобилу. Уствари, постојао сам само ја, у некој врсти амнезије, полусна, епилептичног излета ван контроле, ја, који нисам знао одакле идем нити куда, да ли сам гоњен или сам у потрази за нечим што се још не да ни наслутити.

Послије тридесет три године као да неко моје Ја поново ставља на провјеру, али овога пута мени у сусрет шаље, раширених руку, маглу, док су то раније били људи. Никад нећу заборавити њихове зачуђене погледе кад сам, Ја, седмогодишњи дјечак, ушао у малу периферијску пошту, с напором отварајући трошна неподмазана врата, и сав озарен рекао: „Добар дан”, на што су се сви присутни, напросто пренули, и углас рекли: „Добар дан, дјечаче”!

Ко је могао и помислити да сам само час прије, трчећи пољаном обраслом коњогризима повијеним од тјелашаца чешљугара чија ме пјесма допратила до поште, први пут осјетио да постојим. Сам! Да, сам! Све око мене што се чинило да мирише, пјева, плеше, чека, било је мртво. И она цвјетна пољана са птицама, и ови изгубљени, непостојећи људи што су нијемо стајали у реду чекајући да их неко чаробним штапићем присуства у свијести, оживи. А тај неко био сам Ја. Сад сам у то потпуно сигуран. Као што сам сигуран у то да не би било, да није мене, ни магле, ни аутомобила, ни калдрме... Говорим чисту истину. Кад сам рекао довиђења и изишао из мале, мемљиве, претрпане периферијске поште, на чијем зиду се истицала велика фотографија вође, присутни чекачи остали су нијеми уз своја писамца, рачуне за струју и воду, уплатнице, штедне књижице, и то је био час кад су за мене по- стали магла. Боље рећи, сплачине магле која се креће, опкољава, гуши мртвилом све што се нађе у њеној близини. Били су несвјесни да ту стоје. Да постоје. Баш као трава. Баш као што сам то и ја био тренутак-два прије на пољани док нисам доживио раснутак.

Данас је моја једина жеља да се зауставим, па чак и вратим тамо одакле сам кренуо. Али, на мом новом незаобилазном путу не појављује се Свјетлоноша; као што се појавио у часу мог раснутка, часу који сам именовао са: Петнаестдополадеветнасет!, пред чијом свјетлошћу бих пао освојен и молио за опроштај; или бар онај кога сам давно увриједио у старој периферијској пошти, мислећи да нема свијести о себи и да сам му управо својим појављивањем, попут Месије, отворио очи за свијет који је он по свој прилици одвећ живио потпуно и, за разлику од мене, изнутра.

Пред мојим очима је као зањихана вјетром површина планинског језера, подрхтавала бјеличасто сива калдрма. Некад, а то је било као јуче, зањихану површину воде у измаглици што се отимала јави и мијешала са сном поредих са чистом поезијом. Управо на том поетском дијелу пута који ме водио заравњеним врхом планинског платоа осјетио сам снажно пиштање у ушима, навалу звукова и гласова међу којима се издвајао брижан глас мајке Зоре, као некад са врата куће:

− Немој остати дуго. Чувај се! − а онда шапатом: − Отац ти у зору одлази на пут. Не смије возити ненаспаван...

− Је ли спремио и штап за пецање? − оте ми се гласно.

Од тог часа глас мајке се више није јављао. У ушима се појачало пиштање као опомена да сам поново био несмотрен...

Наједном се, из пријетећег мрачно бијелог прамења магле која се вукла уз тиху шкрипу по предњем стаклу вјетробрана, појавише контуре мени драгих ликова пријатеља и рођака које сам истог часа видио и у мјестима гдје су живјели, зачуо пријатељске ријечи пажње и упозорења на пут којим идем, али ријетко ко је стигао своју мисао довршити до краја, већ би га нова грудва бјелине избрисала са стакла.

… Да ли је то био Јован?! Висок, смеђ, црноок. У руци је држао јабуку и смијао се грохотом. Потом се наједном уозбиљио. Подигао јабуку према сунцу, зашкиљио на једно око и лијепо се видјело како се из њеног најцрвенијег дијела извлачи дебели рожнати црв. Црв сигурно није знао за пентаграм, симбол мудрости, из кога је управо изашао на свјетлост дана износећи са собом пријатан мирис нутрине. Лежао је склупчан у удолини јабучине петељке не слутећи злокобан Јованов поглед и непогрешиви кажипрст као прст судбине. Након радње што се даље подразумијева уз Јованову нарав, и његова ће се жена лијепа Јелена још више пригрлити уз њега. Црв сумње управо је био уништен, а са њим и сви ти зли језици који су Јовану трућали о Је- ленином невјерству. Било како било, обоје су умрли напрасно, уз опште незадовољство комшија. Иза њих су остале многе недоречене приче. С ким је на Ђурђевдан у оближњој брвнари Јован затекао лијепу Јелену? Или, због чега га је лијепа Јелена варала кад је покојни Јован имао мушкост које су се жене, након посљедњег ку- пања, прије предаје грешног тијела Господу, још дуго сјећале и уз јутарњу кафу, узгред, помињале? Говорили су и то да је лијепа Јелена умрла смијући се. Јован се удавио јабуком. У стиснутој Јовановој шаци коју су након смрти на једвите јаде отворили пронашли су само огризак. Он ме је и подсјетио на причу о смјерном Јовану и лијепој Јелени, распрснувши се као грудва магле о предње стакло мога аутомобила…

У полусвијести покретао сам управљач лијево-десно, притискао папучу за гас, мијењао брзине, укључивао брисаче. Након десетине километара вожње низбрдицом у оштром клиском завоју прочитах ЉЊ у пролазу. То би довољан разлог да се усправим у сједишту. Приближим чело уз само стакло. Притиснем до краја папучу за гас очекујући да ће се бар то нешто што се најавило са ЉЊ ускоро и појавити. Или је то можда био тек дио натписа за мјесто које је управо остало иза мене у својој недокучивој тајанствености?

Назив ЉЊ, без самогласника, ипак је наја- вљивао некав живот на овом путу. Изражавајући истовремено чуђење, радост и очај, отворених уста, као што то чинимо кад изговарамо било који од самогласника: Аааа, Оооо, Ииии, Уууу, Еее, возио сам све већом брзином. Нада да ћу стићи бар у ЉЊ, сваким метром пређеног пута гасила се, а повећавао осјећај несигурности у вожњи, замор у рукама, свраб конјунктивитиса у очима.

Мисао да ме неко гони бљеснула је на трен, тек толико да би ме оставила пипцима надолазећег страха који су ме дотицали, прожимали читаво тијело, потом ненадно ишчезавали и поново се јављали кад сам помишљао да је и помисао о бјекству неумјесна... Неко ме гони?! Али, зашто? Нисам знао. Нисам се могао сје- тити било каквог разлога за то. Нисам се ни с ким судио. Никога никад мрко погледао. Живим одавно од успомена. Једино једном, сјећам се, рекао сам у градској скупштини Брклбрлка да је то што они раде продаја магле народу. Да, баш тако сам рекао. И да је моја магла, одговарајући им на оптужбе, ако је уопште имам, много бјеља. Бијела као мрак у коме само звијезде могу видјети пут до куће.

…Пред фаровима се појавио стриц Стеван. Рашчупане косе, са прстом на устима, давао ми је знак да ћутим. Неколико секунди, колико је ово појављивање трајало, сједио сам у колима непомичан као пањ. Глава ми више није служила ни за шта. Налазила се на раменима само да би имале на чему да стоје очи које су ми значиле све. Мозак?! Шта је то мозак? Нисам у стању да мислим. Моја глава сулудо јури за очима, а не за мојим јасним ставовима и погледима као раније. Стевана сам питао очима. Идем ли, стриче, правим путем, и да ли је магла, и Тамо, овако густа?

− Свеједно је којим путем идеш, Тамо, куда си се ти запутио. Овдје нема никакве магле. Магла је у теби. Веома си близу циља... Kaд се ускоро раздани и теби ће бити све јасно − рече у повјерењу Стеван са прстом на устима и неста изненада као што се и појавио.

Разлога за сумњу у његову искреност и добронамјерност нисам имао. Многа људска искуства доживио је прије него што сам био рођен. Јасно је да је ко зна кад прошао овим истим путем, доживио оно што мене тек очекује и сад, спознавши себе и живот око себе, покушава да се врати назад, али знао сам да је то немогуће с обзиром на дужину пута иза мене и његове позне осамдесете године.

Сјећајући се његове честе изреке, о истини не знам ништа, мораћете сами до ње, одлучих да, ма гдје био, зауставим аутомобил.

Уз напор подигох кваку и врата се отворише. Јак, хладан вјетар гурао ме натраг у аутомобил. Облаци маглуштине свијали су се око мене. Гласови знаних људи сада су се помијешали са једноличним радом мотора у неку побожну јадиковку нада мном. Док сам лијевом руком држао врата да се не затворе, десном сам откопчавао шлиц на панталонама. Помокрих се тик уз предњу гуму држећи главу дигнуту ка небу. А небо, које је одувијек заузимало простор од мога лијевог до десног ува, идући главом у полукруг, сада се није ни назирало. Недалеко изнад главе зачу се резак писак неке птичурине. Потом се снажније огласи уз моје лијево уво. Млаз густог ваздуха ме напросто обори у сједиште, а неко из мене гласно нареди:

− Вози брже! Не губи вјеру! Напријед!

ЉЊ је неосјетно преузимало волан из мојих руку и возило крену још брже напријед поскакујући низ падину. Грчевито сам стискао волан прстима, не зато да бих управљао њиме, већ да бих осјетио какав-такав ослонац и чврсто тло за дрхтавицу која ме цијелог обузела. Страх да овом путу нема краја бивао је све већи. То сам осјећао у дубини душе. Био сам препуштен на милост и немилост самоме себи, а тога осјећаја одувијек сам се плашио. Човјек препуштен себи несталан је као вода. Уништава властите обале, упоришта, слијепо срљајући напријед. А зар и ја то не чиним све ово вријеме изгубљен у магли?

.................................................................

 

− Татице! − однекуд ме дозивала Пеана.

− Пробуди се! Вани је прелијеп сунчев залазак. Поведи ме у шетњу. Али, ја не желим до мочваре?! Има много комараца и вода заудара на глиб. Рибице ме се плаше. Ни једну руком не могу да уловим у води, а грицкају за прстиће ногу као да желе да се играју са мном. Татице, зашто рибе ћуте? Осјећам да нешто скривају од нас.

.................................................................

 

*

Пута коначно нема. Небо и земља живе нераз- двојан живот, као сијамски близанци. А ја сам  ту само нека врста дежурног бритког ножа који мора начинити рез између њих, раздвојити их, да бих себе спасио од те фасцинирајуће природне љепоте. Већ осјећам да се испод тајанственог вела магле, на крају пута, налазим ја сам. Испред мене као уморни водич пружа се моја изломљена сјенка. Онога часа кад је сустигнем и изједначим се са њом, бићу најближи себи.

Магла се наједном подигла као позоришна завјеса и преда мном се указала сва у шашу, локвањима, лотосовим цвјетовима, бљескајући таласићима на јутарњем сунцу, непрегледна површина мочваре.

Чапље, дивље патке, гњурци, корморани, роде, птице мога дјетињства, свака на свој начин лепетом крила, немуштом пјесмом, рибицом у кљуну исказивале су похвалу јединственом божанству од чије милости је зависила њихова звјездана радост, Води.

Приближавао сам им се с почетка блатњавим путем, потом жутим, од непромочиве клиске иловаче, а који је даље водио кроз широке листове локвања што су безбрижно плутали на зањиханом огледалу језера. Вода је неосјетно испуњавала простор аутомобила. По први пут наднесен изнад ње, нисам гледао свој лик како се изобличава, већ како се, мијењајући лица, претвара у све. Чак су и рибе пливајући у јатима, моје присуство, поздрављале, сваки час уснама дотичући стакло на аутомобилу.

У призми блиставих сунчевих зрака које су се до муљевитог дна пробијале кроз водени честар, у часу кад су се брисачи сами од себе с воденим теретом покренули, видио сам на другој обали себи драге животне сапутнике захваљујући којима сам, као да сад то схватам, ипак имао путоказе на непознатом горском, магловитом путу.

На живој слици водених ликова, свечано и носталгично опијених, као са Лотрекове улице, доминирао је Јованов лик. У лијевој уздигнутој, руци према небу, држао је најцрвенију јабуку коју сам икад видио, а на ланцу у десној, водио је своју лијепу Јелену, од чијег се заводљивог и надмоћног смијеха таласала и плодотворна мочвара. Зашто је јабуку показивао сунцу, не знам. Откуд толика снага једној жени, не знам. Јасно видим, да ни овога пута, ни Јован ни Јелена, не показују било какав интерес за оне који их посматрају, или чак слиједе покушавајући да нешто значајно закључе о љубави из њиховог случаја.

Стеван је оронуо. Корача споро са рукама на леђима. Тако је некад ходао и у јасеновачком логору смрти, покушавајући да схвати тужну животну ситуацију у којој се нашао. На глави му стоји пијетао. Не кукуриче. Као да овдје, у мочвари, пијетлови немају потребу да упозоравају на могућу опасност. Или су прихватили чињеницу да њихово кукуричуће упозорење, и искуство, више ником није потребно. Као ни младе људе, ни воду, историја посрнућа цивилизације, не занимају. Све што мисли тежи да дође само до своје јединствене животне спознаје, па ипак заврши, као и други, на овом истом воденом пријестолу. То је вјероватно зато што се стара учитељица живота најчешће оглашава иза дебелих дотрајалих књига са много наводника и упитника. Њене застрашујуће бајке слушају још само дјеца.

… Пеана има три године и рупице на лицу. Не може да изговори слово /Р/ као /р/еволуција, па је стога још срећна и весела. Она је дијете двадесет првог вијека. Ослобођена је осјећања за родитеље, нацију, отаџбину. Вјерује још у свој инстинкт који се повремено огласи ријечима: 

− Татице! Пробуди се! Вријеме је за шетњу. Али, ја нећу покрај мочваре...

Начас се указаше лица зачуђених људи које сам напустио прије пола вијека у мемљивој периферијској пошти. По свој прилици, шалтерски радник је по пријему мог препорученог писма Свјетлоноши, окренуо плочицу са натписом: пауза...

Они још не знају гдје се налазе. Као да никада и нису били присутни тамо гдје су постојали. Бити присутан не значи и присуствовати. Сад ми је постало сасвим јасно да је њих живио живот, а не они њега, како сам у јед- ном тренутку помислио. Њихова одсутност и замишљеност није имала никакве везе са духовним животом изнутра. То је била моја најобичнија заблуда. Можда су чак и процвали коњогризи на вјетру сабрали више душе у своја жилава распјевана стабаоца: 

Ааааааааааааааууууууууууууууууиииииииииииииииииооо

ооооооооооооооееееееееееееееееееааааааааааааааааоо

ооооооооооооооууууууууууууууууууиииииииЉЊЉњЉЊ

њЉЊЉњЉЊЉњЉЊЉњЉЊЉњЉЊЉњЉЊЉЉЊЉЊЉ

ЊЉоооооооооооооооооооаааааааааааааааааааааааааааи

иииииииииииииуууууууууууеееееееееееееееееее……

Отац је сједио, на обали, на малом рибарском троношцу, обучен у кишну кабаницу. У рукама је чврсто држао рибарски штап. Пловак је мировао на води. Чекао је да коначно загризе права, златна рибица. Желио је да јој испуни само једну жељу. Да је врати у воду, јер он је рибар који ужива у лову, а не у ловини. Вода је била његова инспирација. У њеним вировима ловио је неки други, тајанствени дио себе. Ловио је задовољство.

А, мајка? − запитао сам се наглас. − Гдје је мајка?

Знам! Она их све држи на окупу. Сви су код ње у гостима. Дошли су на кафу, по савјет, лијепу ријеч, разумијевање. Мајка је, мада се не види, увијек присутна. Мајка је све...

Пут даље губи сваки смисао. У потрази за собом њиме ће проћи сви, и они који иду својим путем, и они који у вјери некога прате, као и све наше ко зна када и зашто напуштене сјенке.

Већ осјећам да ћу − кад их угледам како још са невјерицом иду обалом загледани у спокојно јато риба, у знак поздрава и искрене добродошлице − почети радосно искакати изнад воде, уз то, ловећи заједљиве комарце који ионако никад неће схватити лет, као чисту радост живота, ни смрт, као кошницу за мед коначног дозријевања свијести водене материје...

 

*

… Кад сам прогледао, схватио сам да се налазим на брисаном простору између двије или три ватре зараћених војски. Живимо вријеме смрти, било је посљедње што сам записао у свој похабани дневник. Једнолично плаветнило неба украшавали су плави ситни цвјетови високих коњогриза који су ме скривали од злурадих погледа снајпериста.

Чијих?

Не знам!

Гдје су моји?

Не знам!

Откуд сам се нашао овдје?

Не знам!

Покрај мене, у мојој локви крви, лежао је мртав поскок.

Иза жбуња поткресаног снажном рафалном паљбом допирао је тихи гргољави говор ријеке. Да ли је то била Сава, Миљацка или Морава?! Не знам!

Ко сам ја?!

Не знам!

Да ли сам уопште жив?!

Не знам!

Једна птица високо кружи изнад мене. Страх ме је за несмотрену птицу.




   

Предраг Бјелошевић, песник, драмски писац и преводилац, рођен је у Бањој Луци 29. маја 1953. године. Магистрирао је режију луткарства на Националној академији за филмску и театарску уметност, у Софији, 1999. године.

Аутор је осам књига поезије, три збирке песама за децу и две књиге кратких прича и приповедака. Дела су му преведена на неколико језика. Добитник је више значајних књижевних награда. Ради на месту директора и уметничког директора Дјечијег позоришта Републике Српске.

Живи у Бањoј Луци.