Јован Христић (Београд, 26. 08. 1933 - Сремска Каменица, 26. 06. 2002) је био српски песник, есејиста, драмски писац, књижевни и позоришни критичар, преводилац, уредник Књижевности, листа Данас, уредник у ИРО Нолит и редовни професор на Факултету драмских уметности, предаје свим генерацијама од 1967. године. Матурирао је у Другој мушкој гимназији у Београду. Студирао је архитектуру и филозофију. Дипломирао је на Филозофском факултету 1958. године. Док је прву половину педесетих година обележила борба око слободе стваралаштва, која се водила прво на пољу политике, затим сензибилитета и естетике, како је то у једном од својих текстова објаснио и сам Христић, педесете године биле су у знаку групе млађих писаца, којој припада и песник, и која не одбацује традицију као претходници, већ трага за „новом“. У свом есеју О модерном у поезији полази са становишта да модерно може бити објектив кроз који посматрамо прошлост, и ако постигнемо једно такво осећање традиције, можемо постићи модерно у свом времену. Његов неокласицизам упознаје нас са Медитераном, грчком традицојом, водећи нас ка Стерији. Сродност ова два писца огледа се већ у захтевима класичне песничке дикције и некласичног језика. Христићеву поетику такође одликује ерудитивност као и однос према физичком свету и спољашњим искуствима. Песме су у слободном стиху и блиске су ритмичној говорној фази. Обиље алузија, интегрисање готовог стиха другог песника у нову песму, парафразе, све су то видови читатности којима се гради и портерет лирског субјекта. Употреба елемената преузетих из лектире не потискује емоционалност. Прву збирку, Улис, објављује 1954. У њој Христић упоредо користи две верзије имена митског јунака - Улис у наслову, и у првој песми прозе Одисеј. Налазимо сличности са Елиотовим осећајем традиције (прошлост обогаћује садашњост). Песник културе, занима га колектив. Присуство грчке и латинске верзије имена указује на двострукост његове поетике, која је налазила инспирацију у грчкој традицији као и у европској књижевности. Код раног Христића космос је соба и време је кружна путања. Затим, Песме 1952-1959. Александријска школа 1963, песминистичан однос према књигама као симболу културе. Старе и нове песме 1988, супротно класичним мотивима на које се раније ослањао, сада је акценат стављен на непосредна осећања и њихов доживљај. Нове и најновије песме 1993. Сабране песме 1995, класицизам, александризам и Медиран као три кључне карике ове збирке, али и целог стваралаштва. Постхумна издања: Сабране песме 2002, У тавни час 2003. Склад у певању и мишљењу је помирен баш као што је помирен теоретичар књижевности са књижевником у самом Христићу. Прецизност и функционалност вербалне грађе, јасност, прегледност и наративност, чине га једним од најзначајнијих песника друге половине двадесетог века. „Када некој песми пребацујемо да је церебрална, ми не тврдимо како церебралност принципски није ствар поезије, већ како у тој песми церебралност није успела да постане поезија.“ (Јован Христић - Поезија и филозофија). ▼▲ ФЕДРУ И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре: живели смо У временима сасвим очајним. Од трагедије Правили смо комедију, од комедије трагедију; А оно право: озбиљност, мера, мудра узвишеност, Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо Негде на ничијој земљи, ни ми сами, Ни неко други; увек тек за корак-два удаљени Од оног што јесмо, оног што је требало бити. О драги мој Федре, док будеш шетао Са врлим душама, по острву блажених, Спомени понекад и наше име: Нека се његов звук распростре звонким ваздухом, Нека бар пође ка небу које никад не достиже, Нека нам се бар у вашем разговору душе одморе. | ▼▲ ОПШТА МЕСТА Дивна, добра, стара општа места, Што навру увек када се годишња доба мењају — Радосно пролеће, врелина лета, време наготе и додира, Сетни јесењи предели када се мисли о пролазности, Зимски снегови и топлота у затвореним собама. Дивна, добра, стара општа места, Што трајете дуже од времена, што нас чекате Као свежи мирис мора на изненадној окуци у брдима, На крају узалудних трагања за новим речима И новим значењима која никако да навру. Дивна, добра, стара општа места, Сан који се дуго нисмо усуђивали да сањамо, Млака киша у крошњама јесењег дрвећа И велике очи веверице, сувише лепе Да би се могле описати друкчије до општим местима. Дивна, добра, стара општа места, Будите са нама док живимо И огрејте нас са оно мало лепоте Што је скривена у вама као тиха жар У давно угаслом пепелу. И не остављајте нас На милост и немилост пренемагањима краткотрајних песника ▼▲ MEZZOGIORNO 10 Ноћу, соба тоне у море које подрхтава на зидовима. Провидна је вода светлости, густа је вода мрака, и моје постојање престаје са својом неочекиваном слободом, јер све постаје мирна мудрост мора. Како живети сам пред великим разлогом? Препознајем своје тело тек сплетом случајности које дан сплиће у мојим чулима, препознајем своје тело тек слободом која се рађа из загрљаја сунца у пуноме часу: нема језика којим би се то могло објаснити. Море говори језиком нужности, моје тело језиком слободе, тражимо заједничка имена у ништавилу поднева и сенкама вечери, оно што је само човеку дато, његова два смисла — тренутна слобода и стална нужност. И сваки покрет ноћног мора даје коначну потврду свету — враћа ми сопствену страст, једини одговор човеков, враћа ми прву нужност, једини изазов света, мојој двосмислености даје свој једини смисао. Немогуће је наћи метафору за море. Своја сопствена метафора, оно је елеменат који је прва и последња метафора света; своја сопствена историја: времена која се слажу једно преко другог, постајући наслаге светлости, јачи сјај. Немогуће је наћи метафору за море, као што је немогуће мислити о нужности која се као болест шири од камена до камена, затварајући свет концима својих апстракција. Море ме односи песмом свога језика, своја велика метафора. (Избор песама Драгана Зорић) ▼▲ Јован Христић (1933 - 2002) |
