КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

ИЗ НЕМИРА

 

Марија се окретала у кревету. Мучила је несаница већ неколико ноћи. Размишљала је о протеклим догађајима који су јој оштро пресекли млади полет, украли смех, угасили снове. Молила је своје родитеље да јој допусте да крене у други град за својим жељама. Нису је разумели иако су је волели и бдели над њом и зато су донели одлуку која је по њиховом мишљењу за њу најбоља. Причати о души и потребама душе са њима није вредело. Све што је планирала и желела у животу у једном тренутку је збрисано, онемогућено. Покушавала је рећи не, али њена доброта је рекла да захтевима оних који су је волели, али је нису разумели. Марија је увек мислила више на друге него на себе. Тако је било и сада. Гужвала је чаршав и покушавала умирити мисли, али као лавље раље су је уједале. Болеле су раздеротине и покидане тетиве снова. Како усправно ходати када душа плаче, када се не мири и не може да повреди своје миле, а не уме да изађе из стега које је сама себи наметнула попустљивошћу и разумевањем туђих захтева. Те невидљиве решетке послушности су најчвршће.

Устала је веома узнемирена, огрнула стару кућну хаљину, попила мало воде и изишла у двориште. Волела је седети до касно у ноћ под крошњом старог ораха који је још увек богато рађао. Пун месец се благо смешкао, а звездано небо је само малчице осветљавало мрачно двориште.

Било јој је лепо у тој тами, осећала се заштићено од дана који долазе, од немира са којим ће се мирити, знала је то. Да ли ће се икада помирити? Неће – и то је знала, а ипак је донела одлуку која јој кида душу. Затворила је очи док су мисли лутале и питања се ројила. Неми врисак јој је парао груди.

Зачула је шум с леве стране ‒ погледала је у том правцу и видела девојчицу кратке косе у белој хаљиници. Прилазила јој је насмешена.

- Шта ради то дете вани у ове ситне сате? ‒ помислила је и знатижељно је гледала. Бела хаљиница јој је пришла, а скоро невидљива рука детета је помиловала по образу. Смешила се нежно. Личила је на некога. Није се могла сетити где је пре видела. Није ништа говорила, а сваку јој је мисао разумела – срећну и разиграну мисао, пуну машница и играчака. Причала јој је о бајкама које је много волела, о луткама, о баснама, рецитовала јој песме, а онда је запевала нежну успаванку и нежно је миловала по лицу. Марији је постало топло и осмех је слетео на усне. Затворила је очи и слушала умилни глас који одједном утихну. Отворила је очи, а девојчице није било. Нестала је. Окретала се и тражила је. Није је било, али је угледала девојку дуге црне косе у златној хаљини, лепог лица и исте прозирне белине руку као код девојчице. Црнокоса јој је пришла и села крај ње, узела јој руку и дуго је гледала без речи. Ћутала је, а Марија је разумела нечујни глас, причала је о филмовима које је волела, о књигама које је читала, о песмама које је рецитовала у литерарној секцији у школи, а понекад их писала али тајно да нико не зна. Причала је о жељи да оде у други град да студира, а посебно је нежно причала о младићу којег је заволела. Волела га је снагом прве љубави, неизбрисиве. Имали су планове за заједнички живот. Марија јој се насмешила и схватила да она слика њен живот, њене жеље, њену љубав. Како је то могуће, питала се с болом у срцу. Затворила је очи да јој не види сузе. Кад је погледала девојке није било, нестала је и она.

- Како је чудна ова ноћ! – размишљала је док је тама око ње постајала све гушћа. И онда је угледала њу: високу, витку у црвеној хаљини, прозирне беле коже, распуштене тамне косе и упитног али и замишљеног погледа. – Одакле се створила­? ‒ стегну је у грудима јер је препознала себе у матурској хаљини. Матуру је прославила пре два месеца са друштвом и била весела, разиграна, са мислима које су небу стремиле. Гледала је у прилику која јој није прилазила. Дрхтала је не разумевајући шта се дешава.

- Не пплаши се  – осетила је глас  девојке која је гледала немо и упитно. Умирила се. Гледала је бледо лице. Зрачило је миром. Осетила је блискост док је поглед утваре рио по њеним мислима. Гледале су се дуго и понирале у мисли једна другој. 

- Чудан је овај разговор са собом – мислила је с благом нелагодношћу. Као разговор у огледалу. Црвена хаљина стегнута око тела откривала је лепоту и грациозност девојке. Насмешила јој се и тихо рекла:

- Не мучи се! Одлучи и не кај се. Живот је непознаница као и срећа. Загледај се у своје срце и шта ти оно каже послушај и никада не жали. Играј! Плачи! Смеј се! Живи!

Лиска са ораха је пала Марији на лице и као перушка је заголицала. Само трен је скренула поглед, а када је поново погледала девојке није било. Нестала је и она.

Не, неће се вратити у кревет док не сазна одакле су се створиле ове три прилике, јер, како да објасни себи ова догађања. Логичног објашњења нема, а мора да постоји узрок њој непознат. Три утваре су биле јасне, две су је дотакле, осетила их је, стварне су биле. Зурила је у таму, али никога више није видела. Обавила је густа ноћна тишина. Само је чула убрзано куцање свог срца које је Морзеовом азбуком слало поруку:

- Одлучи и не кај се…не кај се....не кај се... – и само то је остало од необичне ноћи. Ништа друго није открила. Од сенки није било ни трага. Није их било ни следећих ноћи. Само је остао одјек речи у мислима.

Време је пролазило и одлучила је да се помири са жељом родитеља. Кајала се понекад. Понекад је била срећна. Много ноћи је провела у тами дворишта, у окриљу тишине. Понекад је имала сусрете са необичним особама, оне о којима се никоме не прича. О њима је писала. Никоме своје приче није показивала. Не би јој веровали да је све истина. Не би ни она другима веровала да није сама искусила.

ВЕКОВАЊЕ

Ватра у камину је почела да се гаси. Остало је само једно веће недогорело дрво и гомила угашеног пепела, прошараног ситним искрама и понеким крупнијим жаром. Неће устати, ионако је довољно топло, а и да није, није му сметало. Хладноћа је саставни део зиме, мада, како године пролазе, зиме су све топлије, готово и да нема снега.

Сан није долазио. Решио је да заспи пре поноћи, да обавезно утоне у неки сан и не чује ничим образложену буку која је гутала свет. Није осећао љубомору и завист што у потпуној животној тишини, без људских гласова и топлине, седи у тој ноћи која дели две године. Осећао је празнину која му је наметнута, јер он је сасвим лепо живео, а сада, кривицом других, мора да се осећа запостављено и неиспуњено.

“Зашто ми ова безразложна туга куца на вратима?”, питао се. “Освести се! То напољу је само гомила глупости, а уосталом, до јутра ће се читава бука смирити”, говорио је себи, машући десном руком у којој је држао шибицу.

Он је заиста био човек задовољан својим животом. Не мора свако да се ожени и има децу, не мора свако да живи просечан живот уређен неким друштвено прихваћеним нормама. Тако је размишљао. И успео је да своје дане прилагоди својим сновима, да створи своје мало острво заштићено од бура и океана. Окружио се ситницама које му значе, читао је, одлазио на кратка и јефтина путовања. Био је заиста срећан када му јутарње сунце обасја полицу испуњену макетама бродова које је сам правио. Ишао би у дуге шетње крај Дунава, често седео у једном брод-ресторану, и уживао у црној кафи заслађеној са неколико кашичица шећера. Био је задовољан својим животом, никада и не помисливши да нешто у њему мења. Због тога су га многи чудно гледали, назвавши га усамљеником, чудаком и вуком самотњаком. А волео је и вукове, те јаке, сналажљиве животиње које се ни на кога не ослањају. Управо тако је замислио и проводио своје вековање, надајући се да ће успети да за време свог боравка међу људима заврши једну велику макету феничанског брода. Полако је прикупљао материјал, старе дашчице, шибице, лепак и остале неопходне ствари. Биће то врхунац свега што је урадио.

Ни после два сата безуспешног покушавања да призове сан, није успео да заспи. Увелико се напољу просипао барут, вештачки обасјавала звездана зимска ноћ, витлали барјаци за тријумф над још једном годином. Отворио је очи и загледао се у већ умирућу ватру у камину, и зачудивши и себе, пожелео је да устане и распламса је. Са гомиле цепаница зграбио је ону највећу, бацио преко пепела и жара, и у истом тренутку је прави мали ватромет заиграо пред његовим насмејаним очима.

“Ето, природан ватромет. Зар није овако лепше.”

Громови су све јаче одјекивали, као да се спрема велика олуја. Пуцало је и севало, скоро да се сама земља тресла. Пришао је малом сточићу крај прозора на коме је била расклопљена скица великог раскошног брода, узео неколико палидрваца и ножићем од једва неколико центиметара, почео је да их сече на једнаке дужине. Како је радио и све више се уносио у посао, напољу је бука била све јача. Осећао се као да плови на том истом броду који олујно море баца на стене, ветрови кидају јарболе, а он покушава да га својом вештом и јаком руком умири и сачува. И ватра се разгорела, па је учествовала у борби једног срећног усамљеника са громовима који беспоштедно ударају другачије светове. Оне светове који не желе да се вежу за луку где пристају сви бродови, већ путују и траже своју.

Зора је угасила ватру. Зора је смирила гласове и буре. Барут је падао на снег што је неочекивано, ненајављено сипао по крововима. Заспао је пред ту чекану зору, а у руци му је освануло кормило којим ће водити и досањати свој сан, којим ће осмислити своје вековање.

 

Јелена Цветковић