________________________________________________________________________________________________________________________6_
*** Ослушкјем ветар Чупа Грањем говори ниоткуд у недоглед тутњи одјекује глувог доба хук чујем попећу се на прсте месец да дотакнем блед. Да хладне дланове угрејем. Помози ми ветре распрши машту развеј бајке и приче прашином том заспи ми очи нек сузе крену што из срца теку са њима душа отиче… са заносом спаја у реч мир и немир у њој говори све и ништа. Реч. У њој нађох уточишта. Ослушкујем ноћас за мене ветар говори. Слушај као кикот уздах љубави као јаук у љубави ветар говори заувек, никад, црно и бело ковитла у сусрет носи телу тело. ▼▲ *** Удри ноћи модра удри да звони нек нараста хук твој несустали удри ноћи нек се душа рони као обала као хрид нек се круне мрве месечине удри ноћи склопи ме у невид зароби ме као шкољка и нисам сама на рамену ми две птице чуче туга и бољка удри ноћи и бити мене неће нек ми се тело у прах претвори пламен потајно звезде узеће нека догори удри ноћи олује маску навуци лепоту своју сузама небеским сакриј удри ноћи, туци нек занеми овај глас што моли и рањено јечи одјек му умодри загрљај прихвати нек жеђ неукротиву посљедњим дахом плати боли удри ноћи безнађе се не лечи. Пукни зоро добро јутро, сунце што дуге модре ноћи сјајем својим златиш и нови дан и нову наду рађаш која за час мине. Тренутак ведрине тоне у око огледала у откуцај сата у дно истине. | ▼▲ *** Облацима небо цвета као гране дрвећа заронићу руке да их озеленим упити ветра миловања сакрити пламене поздраве пролећа у зенице у поре у крв своју и побећи од пожара што пале нехотице да ме као свица ноћ… прашак полена не залуди побећи ћу у снове зелено, неку слутњу буди. Сан и дрво под кором пролеће гребе слутња у зеници расте олизало сунце са кровова бело са водама оде вратиће се роде отвориће цвет на камену на голом рамену вратиће се ласте. ▼▲ СТАНА У мимоходу са женом од усуда прегажена лица дотакао ме поглед туге и без кајања на пружени длан спустих шаку ситниша да утоли жеђ душе испрошеним ракијама без срама можда је била снохватица или је у свом завичају отровала лична драма као змија скривена у трави сада не знам шта ће сутра бити можда јој на длан спустим шаку љубави ▼▲ *** Да си ту На мом длану Под кожом У мени Као реч Као песма Као бисер разливени Да си ту као сунце Као усуд и бреме И мојих година сто И твојих година сто Носићемо заједно – Снове у невреме. ▼▲ ЋУД Модри се небо Месечина капље Густа Ноћ се спушта Тиха, пуста Искре небеске Злате се у тмини Срмом ткају вео планини Крикну птица белоглава, прелете Чека жртве, с месечином се стопи Тишину попи И опи Све стазе скривене И мене, и мене. |
