▼▲
ДА НЕ БЕШЕ ЉУДСКОГ СЛУЧАЈА
И тога дана, ишла је својим послом
трасираном нормалом света. Као свакога дана с поносом је носила своју лепоту за
којом су се окретале безбројне главе. Елегантни плави капут са
тричетврт рукавима, ципеле високих потпетица, црна дуга коса. Многим годинама и мукама
избораног лица на улици је стајало једно дете Божије. Грчевито стискајући силу
неуништивог живота у празним испосничким рукама.
Ни приметила није кад је
ушла у песму чија јој је врата са неколико почетних речи ово дете отшкринуло. Да не беше људског случаја
изниклог из промисли Божије. Можда би и њена лепота
прошла као цвет травни олако заборављен од људи.
▼▲
СУНЦОЛИКА
Сам на заталасаној површини океана
времена тражио сам тебе, залуталу и
сунцолику. До граница пуцања растезао
наборани застор простора. Широм отвореним очима срца. Поотварао све замагљене прозоре
ветрових кућа. Пентрао се и силазио затуреном
вертикалом бесконачног. Гомиле хладних каменица обрушио на
усијано чело, с муком се извлачио затрпан и
упола сломљених костију, а ти си наишла сасвим случајно. Ношена лахором будућег пролећа и
обећавајућим зрацима на лицу. Стала и изјавила да сам те мислима
створио. Осећањима живот удахнуо.
И ево те, ту си, поред мене, и у
мени испреплетана са мојим дахом. И срасла с мојим мислима. |