Сатирична прича у рими Ђура Шефер Сремац
ЂАВОЉЕ ТИКВЕ
Кад ђаво у коприве седне, баш му прија, права мистерија! Човек је зверка другачија, воли да глуми час вола, час ђавола! Јес’ да прилично старка пече, али трпи и ћути, цели дан и вече, не вреди да се љути. Цењен у друштву испадне тако, а ђаво му сервира – све наопако! За престиж лични и безлични, жарка жртва, жива или мртва, поднети се мора – без поговора! Од памтивека позната је она чувена: ко са ђаволом тикве сади… тај је на скупштинској паради – додаје ова седа сатиричарска тиква (нешто јој баш од руке иде, да очи виде, ово сатирично римовање, бело-црно стање/срање, од наше насушне муке!). И ђаво је сит посланика. Хтели би да нам засоле ручак, а не вреде ни пô сланика. Ипак, успевају да нам запрже празну, посну, безмесну чорбу, а не видесмо, већ две деценије, праву масну торбу! Ђаволска работа – баш срамота! Све се нешто питам, да не скитам, колико је у све помешала прсте (а ђаволи се не крсте!) – ђаволова господарица хидра, лукава и окретна г-ђица Утопијица, прождрљива, халапљива – европска видра! На коју год страну се осврнеш, окренеш – свуда јад и беда, од реда и преко реда. Сиротиња раја не зна више како да спаја од исте батине два краја, а камоли да сачува јаја, мислим, бар до Васкрса. Што их више чува, мука их лакше спува! Па ти види, мој брале, муке ђаволски стасале! Чија то привреда вуну црну преде, од вуне седе (пих, баш је стих!). (Нека ми опросте разни главатори, пардон, главешине, мало тањи од мешине! Нисам им ја крив што сам лајав и жив и што нам је пребогата Вукова ризница речи – сам Бог нам је послā да нас од демократије лечи?! Само захватиш лепо, онако наслепо, шаком сатиричарском драгуље мудрости, да не велим глупости – и ти си главни баја из србијанског краја!). Уосталом, зар циркус скупштински, што личи на свињски, није довољно дична позорница са стотину лица, за пробање разних ораторских, псоваторских и тобоже лепих вештина беседничких (да не рекнем – клетви и вештичарења беспосличких?!). Ако неко друкчије мисли – ђаволи га стисли. Нека се извуче из ђаволовог кола и не глуми више вола, па ће му се само касти, а рогови неће израсти! Срећом или несрећом!? Можда ће му и отпасти, што би рек’о мој прика паор Панта, који вазда чантра (а паори одувек беху мудре главе што не пате од славе, него само се уздају у се и у своје кљусе. Бар да је таквих више као мајске кише и међу политичарима, као и другим – беспосличарима). И нека ме још неко не убеђује како ђаволчић дивне тикве политичке не обрађује! Како за кога! У име бога! За главешину и пристаје нека тиква велика, може и бундева што вреди кȏ празна плева! Али за сиротињу ситну, статистички небитну, спрам њена желуца гладна – награда је и тиквица, мала, бедна и јадна. Па ти види и све се чуди, пријатељу мој, ко са ђаволом тикве сади, а ко поштене, искрене послове ради! Питаш се: зар и других има као снежних зима у друштву лезилебовића и профитера, никоговића и полит-промотера, свих сорти и величина, на нашој позорници бајковитој – у три чина!? Лоше смо почели, добро ћемо завршити – рече ђаво и крене да активира, у име светска (не)мира – атомску бомбу, било нам то право или неправо! Пуј-пуј, далеко било, а дрмнуће нам у крило! А можда је сасвим близу (прво нам шаље кризу?!). Онда ће метеорску катаклизму! Само нам још она фали, неће имати ни ко да нас жали… Стићи неће нико ни да закука! Срећом у несрећи, бар ћемо се решити – овоземаљских мука! | ▼▲ Милан Куриџа ДРВОСЈЕЧИНА ЉУБАВ
Кад упалим моторку, мене ухвати милина од пете до обрва, пиљевина ме засврби у ушима и у носу, а кроз нос се помијеша мирис горива и дрвета. Док мој Дорат вуче кладу из сапи му се диже пара, а обојицу нас облије зној мученика. У десној руци ми је бич од најбоље коже. Кад са њим пукнем, ко да је малокалибарка пукла. Кад дође вријеме и Перо викне „ручаааак“, ја замотам цигару од најбољег дувана, сједнем на кладу и запалим. Увучем први дим толико да га у пети осјетим. Онда обамрем од умора и неке љепоте. И онда загледам у једну тачку. Изгледа ко да ја нешто мислим, ал' ја само гледам, сретан од предака до ове кладе, од јутра до мрклога мрака. Ја и два другара волимо да навече запјевамо уз хармонику. Један паметан, каже да је хармоника свираљка за сељака. Нек запјева уз клавир, или нек искапи пиву уз флауту, јебем га паметна. Ја отворим хадну пиву, па ја и Ибро запјевамо, а Мујо засвира. Ај' двије суууу сеее, воде завадилееее. Хај, Ћехотина, аман и сту-де-на Дрииииина. Тако су нам и дидови радили, што би мој пријатељ у стиху реко;
Снагу вучем из дидиног духа Правац пута генетика ствара Траг предака, правац прадидова Из мене мој дидо проговара
Кад дође плата ја идем правац кући. Тамо је моја љепота, Сабахета, жена ми у мене. Толико је волим, да је од Дората не растављам. Истресем паре пред њу и онда уживам гледајући како је весела, веселија него када сам је од бабе отимо. Па је онда жуљевима помилујем, кожа са жуљева је гребе, а масница остане по њеним рукама и мало ниже гдје ме жеља повуче, а она се не брани. Нека прича ко шта хоће. Ја овај пос'о не би мијењ'о ни за шта на свијету. Ни пос'о ни моју Сабахету. Сретан сам да сретнији не могу бити. Сретна је и Сабахета јер има пара, а и мене има. Кад ми дадне да се измијешам са њеним ногама, па не знам која је моја, а која њена, па се укрсте и други нам органи, онда сам ја до пола ја, а од пола Сабахета. И волимо се док пијетлови не закукуричу. А и дуже би да Сабахета хоће. Али неће, него вели – ћекај бона, крепаћеш, па ћу се ја морат поново удават. Чим то каже ја укочим, јер се препаднем да ћу остат без ваке жене. Која би се још са мном могла волко ћерат, нег ова једрина. Је л' тако?  |
