________________________________________________________________________________________________________________________21_
Три песме
Пише: Анђелко Заблаћански
▼▲ СТРАХОВИ Расута сном поља жита у погледу зру и чујем, кô будан да сам ветар што хучи у глави не знам чију – уморну реч оштру авети што врат ми стежу кô бачву обручи И мада знам – све је у ништавило стало сенке што зидом ил' мојим умом се крећу тишина и крик су мртве арије гудало што и пре свитања сасвим угаси свећу А где ми тело где душа тад су у тами с тишином пронашли своје уточиште не спознах ни кад зором остадоше сами зашто ме сваке ноћи сен авети иште | ▼▲ ПОЕТСКИ КРУГОВИ Оставићу перо метафоре тинту и слике што дахом цртам по прозору у мени је песник умро у зениту на груди стишћући поезије зору Продавци празнине за мој сто ће сести што бездушјем пишу – секиром на пању без снова стихови дршћу у несвести јер вампири лебде над нама и дању Тихују подневне сенке сред видика у крвавом оку вампира и смрти и стиде се песме у причи без слика око плена коло истих док се врти И умро бих тако у стиху сопственом залуд се плашећи вампира без зуба да се не пробудих у сну неизбежном са женом што чува стих на дну пољуба | ▼▲ НОЋ У НОЋИ Ноћ с кровова пада на прозорско стакло, док зидине голе месечину доје, гласање је ћука тишином промакло, кô низ кичму језа оних што се боје. Загрцнута тамом јечи у даљини псећа или вучја крв што леди чула, и сан који лута негде у давнини човек сред нигдине постојан кô кула. Пролећни се мирис уплете у корак, жене или виле с ватром у очима, на уснама дрхти осмех туђи, горак и пољубац давно затурен на њима. |
