Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _11_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Четири песме | Мирјана Бекчић



БУЂЕЊЕ

Ниси знала да буђење, 
тебе у мени, 
отвара веру 
у вечност постојања.

Ниси знала да цветање
умрлог у срцу,
могуће је
уз твоје очи маглом обавијене.

Ниси ни слутила
отварање новог поглавља
давно заборављене књиге
далеко у ледницима. 

Ниси, јер негде си своје 
песме писала,
у стиховима живела и умирала,
не знајући
да ће буђење тебе у мени
донети најлепши сонет
о љубави.

Ни ја нисам знао,
колико киша зна да буде бајковита,
све док је нисам погледао
твојим зеницама.

Нисам ни слутио
буђење себе у теби,
док ми две беле латице 
нису дотакле образе,
а сва нежност се слила
као кап росе 
у те додире.

Ништа нисам знао,
док нас две усамљене травке
није спојило сунце.
▼▲

ТВОЈА

Могла бих провести живот,
у твојим грудима.
Затворених очију ходати беспућима твојих зеница,
могла бих се истопити на твојим длановима
и нестати у сањивим облацима,
а и даље твоја -
Љубави одсањана.

Могла бих бити жена
чежњом и надом умивена,
сенка која на прстима хода између твојих веђа,
живи у сваком гутљају непопијеног вина,
не би ли те трезног опила
и једном – кад све прође нестала
у сањивим облацима,
међу којима бих и даље била твоја-
Љубави одсањана.

▼▲


ПЕСМА БЕЗ ИМЕНА


Кад сумануто брбљам
у мени вришти тишина,
у мени загаламе фанфаре
свих туга које су се накупиле,
због давно несталих мора,
крвавих тротоара,
бачених тела у поноре.
због свега што је било,
а није морало да буде.

Кад јецам гласно,
у мени су збегови
који шкрипе као коњске запреге,
од туђе муке,
бола и патње,
због свега што је било,
а није морало да буде.

Кад склупчам тело
као у утроби своје мајке,
у мени свака вена заплаче 
љубичастим сузама,
због свега што је шибало,
Због свега што је кожу
изнутра парало.

И не дам да утихне
ни јад, ни жалопољка,
зарад бачених година
које ћу тек да проживим.
▼▲

С ТОБОМ У СЕБИ

Сунце си сакрила у очима,
мекана трава никла ти из дланова,
из косе извирују пупољци дивљих љиљана,
на уснама ти кише јулске,
у ушну шкољку сместила си тајне
морских сирена,
мислима летиш кô птица селица,
на стопалима чуваш карту света,
у грудима жар језгра земље.

Како онда знаш ко си
и где припадаш?