КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Очи боје априла

Април. Прољеће, Бањалука, улице, бехар и ја. Док дјеца раде писмену, мисли ми врлудају баш као вјетар по крошњама дрвећа. Изненадна суза ми се оте из ока, кристална издајица, а ја скренух поглед према прозору не бих ли је сакрила од знатижељних погледа. Не жалим ја за недосањаним путевима. Сјетим се увијек мудрог Меше који се запитао шта ли би нас на њима чекало. Постоји нешто у човјеку помало проклето да увијек жали за стазама којима није прошао.

Тог априла у само једној секунди мој свијет је попримио све оне дуго сањане боје, почео је да се разлистава, буја, заливен само једним погледом. И баш као што процвјетало дрво трешње не зна шта му се догоди, па је одједном обучено њежним, бијелим цвијетом, тако сам и ја била изненађена кад угледах свој одраз у огледалу Живота. И баш су ме те очи, очи боје априла, претвориле у прољеће или прољеће у мене, враг ће га сад знати! Небитно је кад су баш те априлске зоре наговијестиле дане мене, праве правцате, али без њега у њима. Оне су ме вратиле самој себи. "Прошли су априли, кô возови кад прођу....", пјевао је Жељко Јоксимовић како тад, тако и сад. Увијек ме нешто штрецне кад чујем ту пјесму, али није то жал за прохујалом љубављу, ма, неееееее! Ово је прекрасно сјећање које ме одредило у животу, јер сад знам што нисам знала: нема неостварене љубави. Има само превеликих очекивања, а није љубав оно што очекујемо, помало себично, већ оно што нам живот понуди на пладњу Вјечности. Све моје љубави су остварене само оним што су могле да буду у датој животној прилици. Што би мој пријатељ Боцо рекао: "Све су то твоји бисери!" И јесу. Нека суза, нека сјећања, нека бехара, нека миомириса, нека пјесама, нека! Нека и Тебе што ми њедра пуниш уздасима сад. Вриједило је родити се....и вољети Тебе априлом што траје.

Цртице  из живота

• Исковала сам Те срцем у дукат жут. Да ми свијетлиш стазе у ноћи. Благо мени!

• У њедра скупљам све мисли о Теби. Биће ми сигурна једра у ова олујна времена!

• Мршти се Небо. Тамни. Ништа за то, нека буде платно да сликамо Нас, златне.

• Витезови постоје. Они не јуришају на срце, већ се у срцу рађају, они не побјеђују друге, већ помјерају своје границе, не мислећи да губе територију своје душе.

• Тренутак, трен...трун...све. Моје вријеме у Твојим очима.

• Осјетим Те по благом мирису кише. Видим Те у сваком комадићу Неба што вири кроз крошње олисталог дрвећа. Шепуриш се чим год стигнеш! Шурујеш са свим што ме окружује, јер знаш, срцем Те грлим.

• Наговјештај Тебе - најмилија вијест.

• Ти си моја побједа и похвала, сјај Твога ока мој је орден, а ријечи што их изговараш, е, то је тек уживанција!

• Да си дан, а ја да Ти гранем! Их!

• Грми, а одавно смо, умјесто кише, пали... једно другом у загрљај!

• Ишчекују дан и ноћ пољубац. Скорим сутоном.

• Ти си мој замотуљак среће. У њедрима.

• Да си јутро, а ја дан, по Теби би ме познали!

• Нисам јака. Али сам јако Твоја. Најјаче нечија до сада.

• Постајем боља. Јер....Ти си моје добро, бескрајна срећа, широки друм, бистар ум, она Нада што се небом мјери.

• Само они са пространством у души могу укрштати путеве.

• Теби ме увијек води мирис ране прољетне ноћи попут ове, помало прохладне, тек да забриде образи и пожеле Твоје дланове.

• Завежљај срца, сјај у оку и Ти у грудима, па низ друм!