ТИХА ПЈЕСМА Не ћутим ја у пјесми, како се мисли. Пуштам да од Љубави покисли чахуримо додире у лелујаву свилу - на сивилу. Нисам престала да везем од Душе нитима радости свима. Само ме плашио оловни дан, варљив, сунчан, тужан, а важан. Сада то знам. Пријетили су врели сати да душу ми истопиће. И ја још увијек не знам да л’ успјеће. Али ово знам: непрестано трагаћу за Срећом и кад привидно је нема, када се студен нијема прерушена у љето приближава. Удахнућу дубоко уроњена у судбину. И вјероваћу – шћућурена на Твом топлом длану
Очи боје априла
Април. Прољеће, Бањалука, улице, бехар и ја. Док дјеца раде писмену, мисли ми врлудају баш као вјетар по крошњама дрвећа. Изненадна суза ми се оте из ока, кристална издајица, а ја скренух поглед према прозору не бих ли је сакрила од знатижељних погледа. Не жалим ја за недосањаним путевима. Сјетим се увијек мудрог Меше који се запитао шта ли би нас на њима чекало. Постоји нешто у човјеку помало проклето да увијек жали за стазама којима није прошао. Тог априла у само једној секунди мој свијет је попримио све оне дуго сањане боје, почео је да се разлистава, буја, заливен само једним погледом. И баш као што процвјетало дрво трешње не зна шта му се догоди, па је одједном обучено њежним, бијелим цвијетом, тако сам и ја била изненађена кад угледах свој одраз у огледалу Живота. И баш су ме те очи, очи боје априла, претвориле у прољеће или прољеће у мене, враг ће га сад знати! Небитно је кад су баш те априлске зоре наговијестиле дане мене, праве правцате, али без њега у њима. Оне су ме вратиле самој себи. "Прошли су априли, кô возови кад прођу....", пјевао је Жељко Јоксимовић како тад, тако и сад. Увијек ме нешто штрецне кад чујем ту пјесму, али није то жал за прохујалом љубављу, ма, неееееее! Ово је прекрасно сјећање које ме одредило у животу, јер сад знам што нисам знала: нема неостварене љубави. Има само превеликих очекивања, а није љубав оно што очекујемо, помало себично, већ оно што нам живот понуди на пладњу Вјечности. Све моје љубави су остварене само оним што су могле да буду у датој животној прилици. Што би мој пријатељ Боцо рекао: "Све су то твоји бисери!" И јесу. Нека суза, нека сјећања, нека бехара, нека миомириса, нека пјесама, нека! Нека и Тебе што ми њедра пуниш уздасима сад. Вриједило је родити се....и вољети Тебе априлом што траје. | Цртице из живота
|