<<назад _7_
Милутин
Бојић је био песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар. Његово
стваралаштво је изузетно разноврсно и плодно. Када је умро, имао је објављене
две збирке песама: Песме (1914) и Песме бола и поноса
(1917), поему Каин (1915), драму Краљева јесен,
изведену у Народном позоришту (1913), велики број књижевних и позоришних
приказа, шест драма у рукопису, фрагменте велике поеме о страдању српског
народа Вечна стража. За свог кратког живота оставио је неизбрисив
траг у српској књижевности, али је његова песничка судбина слична судбини
Бранка Радичевића, остао је упамћен по једној песми - Плава гробница.
Неправедно је запостављено остало његово стваралаштво, мада је највећи поетски
домет постигао у својим сонетима. Његова љубавна лирика је мање позната, иако
је унео нову осећајност у српску љубавну поезију. За разлику од тадашњих песника, који опевају жену као тајанствено биће за којим се чезне, која је више од сна него од крви и меса, а љубав је сентиментална, патријархално чедна, Бојићева љубавна поезија је еротична, страсна, младалачки необуздана. Он се одриче сентиментализма тадашње љубавне лирике, тежи за новом љубавном поетиком коју одликују природност, путеност, чулност. Ми смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела: За њу младост бог је, а страст јој је снага. (Пољубац) Она смело руши све предрасуде, одриче се лажног стида и пркоси малограђанском моралу: И пљујте ме
зато ко страшило света: Ја вас учим сраму и нискости скота; Куните ме гласно. Зар то мени смета? Ја тражим садашњост немоћна живота. (Авет) Страсна младалачка хтења се испољавају у поезији која пламти од жудње и узбуркава крв. У песми Химна песник узвишеним тоном, уз повишену температуру, хучним стиховима који брује од радости и животног полета и заноса, слави сладострашће које води до љубавне екстазе и среће: ХИМНА Љубав је сва од телесне страсти, он воли оно што може да види, осети додиром, доживи чулима. Пунокрвна младост жели да се препусти тој жудњи и испије је до краја, без спутавања, обуздавања, „до амбиса страсти“ као да слути да неће успети да узме довољно од живота који брзо пролази:
Волим твоје уде
сазреле и вруће Често се сматрао страсником, песником чулне, путене љубави, али та љубав није ниска похота и гола страст. Таква љубав, која се испољава преко телесних манифестација, погледом, додиром, пољупцем, загрљајем, је поистовећивање тела са душом и не губи ништа од узвишености и духовне лепоте. Она само тежи за потпуним предавањем, без остатка, до последње капи крви, до последњег даха:
Да отворим жиле хтео бих у трену У њему је постајала снажна, незасита жеђ за потпуним доживљајем свих радости, лепоте, а нарочито љубави, потреба да се живот проживи у потпуности, али у њему је живео и скептик који је сумњао у трајност љубавних осећања, осећајући пролазност и најснажнијих осећања. Из страха од пролазности, он је некад спреман да се одрекне својих жеља, што није карактеристично за његову природу и његову поезију. Као у песми Пут, у којој се по осећајности више приближава својим савременицима, пре свега Ракићу:
Не стапајмо усне, јер се љубав сити; У његовој љубави је најснажнији тренутни занос, предавање страстима, али се стиче утисак да је краткотрајан, долази до досаде, презасићења, равнодушности. Бурна осећања, попут олује, ватра која се силовито распламса и баш због те силовитости брзо и згасне:
42. сонет Стално у сукобу са собом, између сладострасника и скептика који осећа пролазност и ништавило свега, па и љубави:
Но то ће бити за тренут, а потом Он осећа жудњу великог љубавника, чежњу да све проживи до краја, осећа и велича моћ жене и проживљава тај занос у потпуности, са оптимистичким жаром, за разлику од осталих песника тога доба. Али у неким тренуцима, он посустаје, уморан од борбе:
Чуј како је ноћас шум цветова речит, |
На једној страни сладострашће, необуздани младалачки жар и и изражени хедонизам, а на другој дубока сета, меланхолија, сумња и песимизам. То су супротности Бојићеве поезије, који се стално смењују, да би пред крај живота, под утицајем спољашњих околности, надвладао песимистични и тамнији. ............................................... И управо та противречност у његовој природи и поезији и унутрашњи сукоб који произилази из ње, чине га великим лирским песником. У једном часу и сам песник бива свестан те двострукости своје личности и свог певања да се искрено пита да ли је само глумио и пред самим собом тај оптимизам, вољу за лепотама живота, безграничну веру у своје моћи:
................................................... Неки су његову поезију сврставали у неоромантизам, међутим, романтичарско у његовој поезији је пре израз песникове природе него припадност правцу. По својим одликама она је најближа модерни: певање о интимном, изразита субјективност, веома присутан мотив љубави и жене, меланхолична и суморна расположења, (али, оно што га одваја од њих су они стихови у којима су расположења полетна, ватрена, оптимистична, са пуно страсти и осећањем интензивног живота и здраве пуноће), музикалност стиха која је веома изразита код њега, велика посвећеност форми, тема пејзажа који је део душевног стања, али Бојићева поезија има и карастеристике које је разликују од поезије његових савременика. На неке смо већ указали у претходном излагању. Код Бојића је веома присутан мотив природе. Можда је на то утицао његов живот у таквом окружењу: „Према сећању песниковог млађег брата Радивоја, имање Бојићевих се налазило на уласку у београдску Палилулу, било је пространо, са широким лицем и великом дубином... Иза куће је била башта са око стотину разних воћки... Целог лета смењивали су се мириси и боје, сунце је дочаравало у авлијама омамљив дах шебоја и ружа, а у башти чепуркање птица и сладак одсјај зрелог воћа. Било је изобиље плодова, редом су пристизале бербе појединих дрвета..." Његова поезија обилује веома изражајним, визуелно и акустично богатим песничким сликама којима песник изражава своја душевна расположења. То је присутно и у његовој љубавној поезији, навешћемо само неке примере који то илуструју: О, јадни моји кринови и лале, Спустите главе, треба да се вене, Нећете више у јутарње смене Осмехе чути и клике и шале. (Сонет XXVIII) .................................... Волео си онда и кад север цвили, А данас си тужан. Пољана је иста И ведра и млада, а небеса чиста. Но твој поглед лута, јер он Прошло жели. (Сонети, XX) .......................................... Ти гледаш водопад како се пенуши, Слушаш фијук ветра крај речних обала, И осећаш маглу што штипа и гуши, Но не видиш сунце у бари сред кала. Гледаш како грана за граном се суши И прелива јесен изнад морских вала Уморнога сунца хиљадама шара И мре тисућ боја шумом четинара. (Лепота) .................................... Љубичастом паром дише Земља сана, Модри су чемпреси сагли главе тужно, Врх мртвога мора крикне која врана, У златноме бакру тоне сунце јужно. (Бајка о жени) ............................................. Греју ме твоје очи пуне магле, Кô језера су где се оцртава Предзимско небо, што над њима спава, И мрке тисе, што се над њих сагле. (Језера)  Бојић је, као и остали модернисти, веома држао до форме, али у неким песмама понесен осећањима занемарује версифика-цијске потребе, што су му критичари замерали. Ако се посматра са овог растојања, после свих промена које је поезија доживела од модерне до данас, то се не мора схватити као недостатак, већ као искорак у оне поетске тежње које ће наступити касније. Од стихова најзаступљенији су дванаестерац и једанаестерац као и код осталих модерниста, а од строфа заступљени су углавном катрен и октет и омиљена форма сонет у коме је достигао највиши уметнички домет. Његови стихови су веома мелодични и ритмични. Тамо где су изражена осећања оптимизма, радости, страсти они су изразито звучни, снажни, силовити, полетни, стиче се утисак да настају спонтано и лако. Његову поезију одликују и богатство речника и изражајност песничких слика. Најбитнија сличност са песницима модерне је што је највећу пажњу поклањао мотиву љубави, која је за разлику од осталих песника тога доба, као што смо рекли, најчешће чулна, а жена стварна, путена. Жени и љубави ће посветити велики број песама. Иако је сматран за песника чулне, еротичне љубави, његов доживљај жене није тако једностран, креће се од платонског доживљаја жене, слутњи о жени, жени као идеалу живота до еротског доживљаја, као и код осталих модерниста. Али оно што га разликује од њих су они стихови са израженом еротиком. У песми Бајка о жени, првобитни човек, сиров, пун длаке и зноја, налази се сред божанских лепота природе, у раскоши боја, светлости, мириса, али у стању равнодушности и досаде, са слутњом да мора да постоји нешто више што би могло да пробуди животност у њему и изазове дубљи утисак. Кад се појави она, жена, у њему се „страст зацерека“. Жена је откриће као највиши смисао и суштина живљења: БАЈКА О ЖЕНИ Она
није само женка створена за пожуду мушкарца, како се често тумачи Бојићева жена,
већ много више од тога. Без ње живот је бесмислен, ни највеће лепоте света нису
у стању да оставе дубљи утисак без присуства жене. Зато је Бојић поставља
испред свих вредности: „У царству лепоте жена круну носи.“ Мада је понекад узрок разочарења и бола, она остаје стална тежња и потреба његовог бића: И када те мрзим, тад мој бол те воли Желим те тад, кад ме бол због тебе сколи. Жена је за Бојића непресушни извор инспирације и поетског стварања, покретачка снага и најбитнији смисао постојања: За мене ноћас васељене није, Очи су твоје сунца, звезде, дуге, Бојићева љубавна поезија је недовољно присутна иако по својој вредности заслужује већу пажњу и истраживање. Осећајност изражена у његовим љубавним стиховима није изгубила од своје савремености. Његовом прераном смрћу, српска поезија је много изгубила, и можемо само са жаљењем да се питамо којим путем би ишло његово стваралаштво и какав допринос би дао српској поезији, када нам је оставио тако много за свог краткотрајног живота. |
