ПЛАНЕТА ИЗ СНОВА Када би читав свијет, био као један цвијет! Тада би опасни меда, био миран као стари дједа, онда не би постојао рат и свако свакоме …био би као брат! Тада би свако срећан био, добрим људима живот би био дуг, а наша планета вртила би се као весели круг и свако би свакоме био искрен друг. Нико над другим не би владао, па добар човјек не би страдао! Онда би љубав била бескрајна и не би постојала ниједна тајна. Сваки би човјек био мио, а свака жена мила. Таква нам планета треба да би Земља срећна била, планета нова, из дјечијих снова! ▼▲ МАТЕМАТИКА Ако хоћеш матиш лако да схватиш мораш на таблу да пратиш! Ако хоћеш да пратиш математику на часу не вежи патику! Само упоран буди и мало се потруди! Незнање се у знање мијења кад напамет научиш таблицу множења! Био задатак лаган или тежак умјесто бриге, набаци смијешак. Јер послије вриједног и напорног рада сигурно слиједи добра награда! ▼▲
Када би љубави било на све стране и да једни другима не тражимо мане. Да имам кућу на Дедињу и идем у лов на дивљу свињу. Да ми је друг Ђоковић Ноле и да се сви на свијету воле. Да носим ципеле на високу пету да нико никоме не наноси штету. Да болести не постоје да су школе окречене у дугине боје. Ако се слажеш, ти ме позови ово су моји најљепши снови. | Дорис Р. Дујаковић рођена је маја 2005. године у Бањој Луци, гдје и живи и у школу иде. Од најмањих ногу спонтано говори, пише и римује, једноставно у њеним радозналим очима све се у поезију претвара. Објављивала је у рубрици Деца пишу електронског часописа за књижевност Суштина поетике, а гостује и на књижевним вечерима, трибинама и промоцијама, рецитујући своје пјесме. Осим поезије, воли да глуми у школи глуме у Дјечијем позоришту Републике Српске. Предговор за збирку Моји снови написала је
Стевка Козић Прерадовић, пјесникиња Прва сновиђења
Свијет се пребрзо мијења и људска врста напречац зри… Моја најмлађа другарица десетогодишња Дорис Дујаковић исписала је прву књигу пјесама током једне школске године и одлучила да их укоричи за свој једанаести рођендан. Пред нама је Дорисина збирка Моји снови, гдје ова бистра дјевојчица оживљава стиховима свијет око себе: у кући, школи, природи, увијек по мјери својих сновиђења на сваком кораку. Изражава се течно, језиком јасним и неусиљеним, урањајући покаткад дубоко у свијет дјечије маште гдје би јој, с обзиром на доб и став, можда позавидио и сам Чика Јова Змај, јер у свакој Дорисиној пјесми има бар по један домишљени стих који пјесму надраста и даје јој праву умјетничку боју. Снажно је раширила крила дјетињства непосредношћу осјећања у блиским темама себи па због тога, нема сумње, да ће њена књига Моји снови бити прихватљива малим читаоцима – првенствено школским вршњацима. Мотиви и теме су непосредни из свакодневног живота који се, на жалост, негативно мијења и усложњава. Из уочених неправди свуда око нас буди се здрав глас за љепоту и правду међу људима. „Мајке најљепше причају бајке“, учи нас ово десетогодишње дијете и ми му вјерујемо. Вјерујемо и да „Вуку би срећа била највећа/да се са њим играју дјеца“ итд. Без учитељице, вјероучитеља, Светог Саве, Николе Тесле, родитеља, игара и читања књига, не би било сунца, ни луне, ни свемира у мирној галаксији ухватљивих и неухватљивих сновиђења млађане Дорис Дујаковић. Желим јој испуњење свих жеља које ће на фону одрастања, надајмо се, сачувати исту пјесму љубави и радозналости, а у новим књигама још већу љепоту и стваралачку пуноћу. |