Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                               _6_
http://www.addtoany.com/share#url=http%3A%2F%2Fwww.knjizevnicasopis.com/broj-29/



Поетски времеплов




Фридрих Шилер

умро је 9. маја 1805. године

ПЕВАЧЕВ ОПРОШТАЈ

Ћути сад муза; са стидом на свом
девичанском лицу, она стоји
пред тобом, да суд саслуша над њом,
суд који цени, ал’ га се не боји.
Добром би да се свиди, само том
ко истину од лажног сјаја двоји,
Ком за лепоту бије срце врело,
тај само сме да њој овенча чело.
Песме ми биће само дотле ту
док буде једне душе да их среће;
да маштањима слатким сплићу њу,
узвишеног јој чувства беру цвеће,
С временом оне роде се и мру
и до потомства долебдети неће.
У магновењу настану, забрује,
Па с брзим колом часова отхује.
Пролеће дође! Тле загреја млак
ветар, па живот свуд младићки бије.
Све проже мирис омаман и јак;
а с неба песма весело се лије.
Старо и младо благосиља зрак
и сваким својим чулом радост пије.
С пролећем све то мину! Сазре цвеће,
што на свет дође, мирно гробу креће.

▼▲

Емили Дикинсон
умрла је 15. маја 1886. године

НАПРЕГНУТО ОЧЕКИВАЊЕ

Рај може бити сасвим близу,
Ту, у суседној соби,
Ако ли пријатељ у њој чека
Реч среће или коби.

Какве то снаге душа има
Те може да поднесе
Кад врата шкрипну, када ход
Све ближи зачује се!

▼▲

Растко Петровић
рођен је 16. маја 1898. године

НАЈСЕНТИМЕНТАЛНИЈУ О СИТОСТИ ЛЕГЕНДУ

У души ми је одаја пространа,
У њој клупе дрвене, и три пећи зидане.
Неко с десна улази и овакву чудну причу исприча:
”Има ли ичег лепшег од тресишта покривеног биљем,
И птица које се над њим довикују;
Има ли ичег веселијег од премладе девојчице
Што трчи уском стазицом?
Ево је скаче час на једну ногу, час на две,
Толико је весела.

Хтела је већ да прође, да нађе убавог младића,
Да га пољуби на уста, када шевар угледа.

У шевара три су листа: један црвен, један плав,
Један од злата. Шевар се на све стране поклања,
Један лист вели: пољуби; други вели: загризи;
Трећи најзад: поједи.
Девојче потрча да их узбере.

Али је тресиште ровито: више се никуд не може
Него у дубину до краја.
Девојка помисли: да ли је довољно дубоко
Да јој се високо тело утопи.
Па када се увери, насмеши се и опусти!“

У души ми је одаја пространа,
У њој свако вече једу јегуље пржене.

▼▲


Милутин Бојић

 рођен je 19. маја 1892. године

ПУТ

Падао је сутон, дан је био кишан, 
Ми невини, топли, искричаве крви. 
Чекасмо несвесно вал векова стишан, 
Да у страху пљусне у пољубац први. 

А сад како радо сву будућност нудим, 
Тражећи страх онај, руменило стида, 
Да, ко некад, кроку бесциљном се чудим, 
Да мађиски дворац машта с јутра зида. 

Ја љубави имам још сочне и свеже. 
Неувелих груди ево троши чари! 
О, како ме пеку те невине мреже; 
Неки блатав демон њима господари. 

Не стапајмо усне, јер се љубав сити; 
Вај, све ближе дан је бесветих кумира, 
Дан кад више неће у нас страха бити, 
А пресићен нагон затражиће мира. 

Како брзо небо бива идол блудан, 
И светиња Светих под ноге се меће! 
И пољубац сваки ког сам свесно жудан 
Кап је златног блата на зрцалу среће.

▼▲

Десанка Максимовић
рођена је 16. маја 1898. године

СЕЛИЦЕ


Кроз ноћ и влагу
дивље се гуске селе југу
и болно кричу.

Осећам жељу да мутну неку
напишем причу:
како односе оне собом
на крила своја бела два
из душе моје драго нешто,
а не знам куда,
и не знам шта.

▼▲

Виктор Иго
умро је 22. маја 1885. године

О, ЉУБАВИ

Зар не, о љубави, да ноћ споро тече,
Кад, док лежиш сама, сан бежи од жене,
Кад свакога сата споља звона јече,
И часовник бруји треном што га прене?

Док будна сањариш под теретом тмине, 
Самоћа ти не да лек што умор брише:
Ни сан, да ти са њим ноћ што брже мине,
Ни љубав, да са њом сан не желиш више.

▼▲

Алекса Шантић
рођен у је Мостару 27. маја 1868. године

ПОД ВРБАМА

Сјај ђурђевске зоре ране
Падао је преко страна,
А ти крадом газила си
У ријеку, испод грана.

Врану свилу твоје косе
Мрсио је вјетар ти'о;
Ја, дршћући као трска,
Под врбом сам скривен био.

Сребрн талас о хрид голу
Расипô се меко, мекше;
Ја на твоја њедра бацих
Струк вријеска и мелекше.

Ти затрепта, мила, нага,
И у воду сва се скупи...
У љиљане лица твога
Пурпурна се ватра упи...

И док лептир кружио те
Кô водени цвијет мио.
Ја, дршћући као трска,
Под врбом сам скривен био.

▼▲

Коста Абрашевић
рођен је 29. маја 1879. године

ЗВИЖДИ ВЕТРЕ

Звижди ветре, на све стране,
чупај дрво, крши гране!
Свом силином свога лета
хуји, јури, преко света.
Звижди песму — да се хори!
Храбром борцу да се бори
за живота свога цела
за идеју за начела.
Нек' га увек прати нада:
да ће, кад га смрт свлада,
нови борци да се јате,
барјак његов да прихвате.
Звижди песму, звижди свима,
силницима, тиранима!

Звижди ветре, јаче, тише,
лети ниже, лети више!
У руднике тамне сиђи,
фабрикама влажним приђи;
кроз тамнице мрачне бруји,
преко тучних њива хуји —
свуд где чујес тужна крика
раденица, мученица,
кроз редове њихне спеси,
силном надом крепи, теси,
песмом наде, песмом моћи,
песмом среће, што ће доћи,
лечи јаде ломних груди,
зору јављај, из сна буди.

Звижди ветре, летећ журно,
звижди громко, силно, бурно;
у висину лет свој дижи,
у све краје света стижи,
звижди химну, чији гласи
нек' се разлију ко таласи,
химну братства — свет да сроди —
једнакости и слободи.