КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Матица  српска  је  покренула  библиотеку  поезије  за  дјецу  "Плави зец". Тиме  је  попуњена неугодна  празнина  у  издавачкој  дјелатности  СРЈ, дјеца  предшколског  узраста  и  до  четвртог  разреда добила  су  своју  лектиру, посебно  она  која  су  прерасла  сликовнице.

Као  пета  књига у  тој  едицији  објављена  је  збирка  пјесама  банијског  пјесника  Николе  Вујчића Кад сам био мали. Насловну  страницу  и  илустрације  у  боји  надахнуто  је  израдио Предраг  Јолер, у  стилу  дјечје  наиве, цртачки  расположен, као  да  је  сваки  цртеж  снимљен  из  врхунских  свјетских цртића. Маштовито, присно, срастао  с  духом  сваке  пјесме, Јолер  је  дао  значајан  допринос  вриједности и  љепоти  ове  књиге. Уредница  Милица  Мићић – Димовска  приредила  је  лијеп  дар  дјеци, с  префињеним укусом,  топао  и  њежан, као  дјетињство. Добили  смо  књигу  која  ће  замијенити  топле ријечи  бака  и дједова.

Вујчић  је  маштовит  пјесник, наоко  груб, као  средина  у  којој  је  растао, у  Великој  Градуси. Одгрнеш  плашт, а  иза  њега  топлина, њежност  и  љубав, непосредна, интензивна.

Поједине  пјесме  су  антологијске  вриједности, писане  лежерно, ненаметљиво. Писац  се  игра, он  је дијете, мисли  су  му  једноставне, стих  тече, жубори, Звијезда у ријеци. Незамјетљиво  се  ломе стихови – двостихови  од  8 - 9, 1о – 9, 11 – 9, 10 – 11, 11 – 10  слогова. Читава  прича  у  дванаест стихова, концизна  авантура  са  неочекиваним  обртом,  удовољено  је  најбољем теоретичару  српске поезије  за  дјецу, Душану  Радовићу:

Вујчићево  дјетињство  није  било  срећно, рано  је  остао  без  мајке. Неке  од  пјесама  проткане  су дозом  благе  туге, Шта ми нису дали. Дјетету  на  селу  отимају  дјетињство, увјеравају  га  да  је већ  одрасло, рано  му  стављају  на  плећа  дио  животног  терета, чува, док  је  мало  ситнију, па крупнију  стоку, даве  га, упозоравају  на  грешке, не  дају  му  да  буде  мало.

Форма  и  уједначеност  ритма  код  савремених  пјесника  немају  важност. Новије  генерације  су доказале  да  ломљен  стих  и  без  риме може бити  привлачан, а  може  се  успјешно  и  компоновати. Класичари, шаблонери  су  изгубили  битку!  Бит  је  у  нечем  другом!  Све  је  лијепо  и  прихватљиво  кад  је добро, свјеже  и  не  прелази  у  досаду. Пјесма  мора  бити  логична. Дјецу  првенствено  треба  учити логичном  размишљању, имаће  времена  да  се  откаче. Ветар у граду  шепа  на  том  плану.

У огледалу Вујчићеве поезије за дјецу рефлектују се и животни проблеми одраслих, социологија села. До тога се долази опет кад се уклони плашт дјечје опсјене. Кроз разговор Ротквице и купуса духовито се провлаче проблеми сеоских момака и дјевојака: (Овако лепа и млада / наћи ћу момка из града).

Поред игривости Вујчићеву поезију карактерише богатство језика, једноставност, маштовитост, познавање психе дјетета, хумор и посебан угао гледања. И најкрупније проблеме дјетета он износи на једноставан и духовит начин. Дијете, учитељ, оцјена. Код римовања понегдје се осјети „црногорски нагласак“: Роса (име – роса (падавина), Ципелице. Пјесма му је у функцији учења, родбинска терминологија, Моја родбина.

Пјесма Кад кажеш – ВОЛИМ показује високе пјесничке могућности аутора. Добра пјесма, са изненађујућим завршетком, лирски је богата, крцата емоцијама, танкоћутна израза, љубавна, озбиљне умјетничке снаге. /Кад кажеш – ВОЛИМ/ трава се умири/ звезда са неба ти се јави,/ шума се у шапат претвори,/застану мрави.../

Пјесник наводи дијете на размишљање, да оно само закључује, помаже му у свладавању проблема, саосјећа са малишанима који болно тугују за лутком страдалом у саобраћајној несрећи. Измишља трговину с плачем. Он проводи дијете кроз разноврсне животне ситуације тако да се  свако може препознати у понекој пјесми. Изврће ријечи, Мој језик. С пјесмом Хајде спавај, добили смо, умјесто идиличне, сеоске, нову урбану успаванку, смјештена је у средину у којој данас обитава претежна популација дјеце. Умјесто ноћи, мјесеца, мајчиног пјевушења ту су улице, град, парк, солитери, семафор, излози с играчкама.

На крају књиге налази се пет кратких прича. У причама Страх у подруму и То комбинује се проза с пјесмом, естрадно, погодно за екранизацију. У причи Ручак код сзца  и Сзне аутор гдје год је то могуће у ријечима умјесто слова ставља бројеве: 3, 5, 7, 8, 9, 100. Свака тако искомбинована ријеч је мала загонетка, приморава читаоца да успори читање, повећава концентрацију.

Тематски гледано Вујчић не нуди сасвим нове теме, али доноси нови начин њихове обраде, свој приступ. То дјелује освјежавајуће, као да преко већ отрцаног пише нови савремени графит, с узбудљивим, изненађујућим значењем. То је оно ново што Вујчић доноси српској књижевности за дјецу. А не доноси мало!

ПРОСВЈЕТА, Загреб, 25. мај, 1997. стр. 49