Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад _20_

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Сећање на песника | Иван В. Лалић

Иван В. Лалић је рођен 8. јуна 1931. године у Београду. Био је српски песник, есејиста и преводилац.

Један је од најистакнутијих песника неосимболистичке струје у савременој српској поезији. Радио је извесно време као новинар и уредник Радио Загреба, а био је уредник у Просвети и Нолиту.

Својом поезијом уравноте-жених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. Трагајући за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, Лалић се у својој поезији окретао Византији и античком свету. Такође је био изврстан преводилац, есејиста и критичар. Иван В. Лалић је ушао у књижевну критику као хроничар часописа, најпре Летописа Матице српске, а потом београдске Књижевности. Његову критику одликује објективност, као и искуство које у њу уноси.

Приредио је неколико антологија и зборника. Бавио се преводилаштвом, нарочито препевима; тако је између осталог приредио Антологију новије француске лирике (од Бодлера до наших дана) и изборе песама Хелдерлина (Нолитова награда) и Пјер Жан Жува.

Аутор је радио-драме Мајстор Хануш (награда Југословенске радиодифузије).

Умро је 28. јула 1996. године у Београду.

Признања:

Октобарска награда Београда, 1988.

Змајева награда, 1961.

Нолитова награда, 1969.

Награда Милош ђурић за превод, 1978. итд.

НОСТАЛГИЈА

Можда је био ветар, који склизне

Чујно, ко нападали снег, са грана,

А можда помак пламена што лизне

Ивицу листа јесењег платана,

Ил можда дух залутао у собу

Кроз закључана врата празног стана,

Ил давно лето макну се у гробу —

А можда је то била она Ана;

И звук и слика, мало асинхроно

На позадини августовског злата;

Глас из даљине, као ситно звоно,

Зуј бумбара у чашки суноврата;

Покрет тек уобличен, а већ плине

Ко кварна светлост, ко фатаморгана,

Видљива пена на рубу празнине —

Да, можда је то била она Ана;

Ана из књиге коју ветар листа

у трави, поред заспалог читача;

Ана из раја што накнадно блиста

Удаљен иза пламенога мача;

Ана, кнегиња ограде балкона

Над језером, у чипки пузавице,

Ана у пени чипке свог жипона,

Брбљавој прози своје реченице —

Случајности се у сећање слежу

Ко шећер на дно неопране чаше;

Ситнице само чине равнотежу

Том убрзању пролазности наше.

Можда је био ветар, можда киша

Заостала у сећању платана;

Можда је хтела смрт да ме преслиша,

А можда је то само била Ана.

(10. IV 1992)

▼▲

STRAMBOTTІ

Кад ноћу дишеш, ја у полутами

Осећам како тишина светлуца,

Док слушам како поред узглавља ми

На слепом оку твоје било куца;

И тек у зору капке такне сан ми,

Кад твој се тањи од близине сунца:

Већ годинама у синкопи снимо,

А наша љубав стари као вино.

У дисање си моје упевана

Ко молитва у обред. Тобом дишем.

У рукопису мом си уписана

Између сваког слова које пишем.

Изузми себе из било ког дана,

И ја ћу бити извесности лишен —

А то су дани које и не бројим,

Јер не знам да ли у њима постојим.

Ми смо две жиже у једној елипси

Што непознатом телу је путања;

Је ли то звезда? Ил светлост што мисли

Своју тежину током путовања?

Ми смо две жиже у једној елипси

Зближене тачном мером одстојања

Које у свему одговара црти

Што спаја жиже љубави и смрти.

Кад ноћу дишеш поред узглавља ми

Ја слушам спори покрет зодијака

Над равним кровом, гласове у тами

Што боји простор између два знака;

Најближи свету онда кад смо сами,

Кад душа света шапуће из мрака,

Учимо мудрост дружења с тишином —

И љубав наша стари као вино.

▼▲

ЈЕЗЕРО У ЈЕСЕН

Све тањи дани у брдима,

Све ближе снегови прилазе;

А шуме силазе, силазе

у риђим и мрким крдима

у језеро, у оклевање

Сопствене слике што боји се

Са непознатом да споји се

Ко дух и дах у певање

О слатком страху виђеног

Што невиђено враћа се,

О страсти која плаћа се

Грозницом непревазиђеног —

Године? Можда часови

Помичу те теразије;

Незнана мера на снази је

И још оклевају тасови:

Јесмо ли сабрали тегове?

Шуме у језеро силазе

И сећања се разилазе

у светлост, у страх, у снегове

(14. XI 1976)

▼▲

ОСМЕХ

Ко златну маску из Микене,

Која је Други облик праха,

Угледао сам на дну мене

Тај осмех задржаног даха,

Што успео је да се згусне

За тренут на дну огледала;

Оком без боје и без зене

Будућност ме је погледала,

Немушто, мудро и без страсти,

Ко кућна змија под довратком;

Ма да је све у њеној власти

Још увек бол је за повратком

На средокраћу, равнотежу,

У стање мировања ваге:

Ал године се косо слежу

И мрве у архипелаге —

У сабирању овом земном

То двојника сам погледао;

Смешим се као Агамемнон

У двострукоме огледалу.

(5. VI 1989)

▼▲

ДОКАЗИ

Д окажи, ако можеш, да те нема —

То неће бити доказ да ја јесам.

Докажи опет, јер доказе све сам

Заборавио. Зато трајем, земан.

Каткада ноћу у тишини слушам:

Трепери простор, рађа се олуја.

Пулсира огањ у звездама згрушан

По вољи Бога славуја и гуја...

Докажи своју одсутност на начин

Да ум се смрзне, а да срце схвати —

Зашто од тебе иштем немогуће?

Промаја ноћи, један кров без куће,

Пехар кукуте, напев као зачин —

Пошаљи твоју сенку, да ме прати.

(23. V 1989)

Лалићев препев песме

Емили Дикинсон

ДА ДОЛАЗИШ МИ ТИ У ЈЕСЕН

Да долазиш ми ти у јесен

Одмахнула бих лето руком

Уз полуосмех, полупрезир,

Као што се то чини с мухом.

Да знам за годину ћеш доћи,

Сваки би месец клупко био,

У својој смотано фијоци,

Да чека док се буде збио.

Ако те само столећа прече,

Ја бих их помоћу прстију

Бројала све док ми прсти

Не отпадну у Тасманију.

Да знам, кад овај живот прође

Да твој и мој ће живот бити,

Збацила бих га као кору,

Да вечност могу окусити.

Но сад, кад ми се дужина крила

Времена нејасно указује,

То подбада ме, ко утварна пчела

Што жаоку не исказује.