Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                             _4_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Јесам | Жељка Аврић

ПOВРАТАК

Када се вратим овдjе
гдjе су ме познавали

Постаћу опет Ја 
и остаћу заувијек

Нећу шетати уснулим градом
пролазити кроз туђе животе
бити лице са заједничке фотографије

Овдје сам била Неко
кога су давно вољели
с ким су се једном растали

Друговала са вјетром
сањала даљине
Била полудјела птица
потом пожутјела слика

Када се вратим
бићу осушен босиљак 
грумен иловаче на ципелама

Бићу пјесма коју је пјевала моја мајка
њена десница и њена љута рана

Када се вратим овдје
поново ћу наћи себе
и постати цијела

Све што сам изгубила
сачекаће ме на крају пута

Зарашће резови
разминуће се магле
отворити све капије

Дочекаће ме праштањем

Дан ће бити ведар
а ја коначно 
спокојна
▼▲

СВЈЕТЛОСТ МАЈКЕ

На твом је лицу  Мајко и сад
она тиха свјетлост 

којом се грију прозебли снови
и хране птице бескућнице

пред њом из собе узмиче страх 
мрак из намјера постаје прошлост

У твојим очима нема ничег
осим љубави 
она је мој највећи бол
смртна казна мојим гријесима

И туга твоја свијетли 
упркос тами мојих ријечи

док у раздјевиченој тишини
с погледа капље оловни стид 

У клупку свих мојих пркоса Мајко
изведи ме залуталу на свјетлост
▼▲

ПОГЛЕД У СЕБЕ

Све чешће сањам бездно, клатно и сат;
уснулу птицу на коралној стени;
по сећању мом - туђих корака бат,
немушти крик срца на крај јесени.

Све тише сам разговарам са собом -
незнани неко посматра ме ћутке.
Све мање слободан, све већим робом,
радосно пијан, сетан на тренутке.

Све више љубим жаморе тишине,
свевидећи рај, громогласје слутње;
што је тиши бруј -  гласније истине.

Све је дубље пут којим ваља ићи -
реком промисли, пределима ћутње 
и у самог себе заувек стићи.
▼▲

РАСПЕЋЕ

опрости боже опрости
што сам од крви и кости

што сам оно што јесам
гладан несмирен бесан

листак чудесног ткања
од ветра светлости сања

који у крлетки  жића
чезне слободу бића

уклет од радости јада
између лета и пада    

од првог греха бездна
до невиности звезда

јагње у вучјем крзну
што се постањем дрзну

да разапет сад и довек
останем само човек
▼▲


   
          Жељка Аврић

Рођена је 1964. године у Бањалуци, где је завршила Гимназију. Дипломирала је 1988. године на Филозофском факултету у Новом Саду, на Катедри за српски језик и књижевност. Живи и ради у Сремској Митровици.

Објавила је пет збирки поезије:

• Портрет, „Бранково коло“ - Сремски Карловци, 2001.

• Звездарница, СПКД „Просвјета“ -  Лакташи, 2004.

• Маргиналије, ИК „Прометеј“ – Нови Сад, 2013.

• Временик, ИК „Прометеј“ – Нови Сад, 2014.

• Јесам, ИК „Прометеј“ – Нови Сад, 2016.

Повремено пише књижевне приказе. Објављује прилоге у књижевној периодици. Песме су јој преведене на руски и објављене у шестом тому антологије „Српско-руски круг“ у избору и преводу Андреја Базилевског.