КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

ЗАПЕТА

Једном су, казује непоуздана прича (а све приче су непоуздане док у њима не нађеш макар дјелић себе), радознали мјештани питали Иву Андрића шта је та три дана, откад је у њиховом граду, радио кад ни на часак није излазио из хотела.

Радио је, рече им, много. Првог дана је ко зна колико пута прочитавао раније написан текст и размишљао да ли би у једној реченици требало, тамо гдје се мисао и ломи и не ломи, ставити запету. Како сам себи није могао дати сигуран одговор, текст је и другог дана прочитао више пута, па је, присиљавајући руку да буде послушна, уписао ту тачкицу и завио јој реп, како и приличи једној добро васпитаној запети. Трећег дана? Ех, трећег дана... Опет је много пута прочитао онај текст и, добро размисливши, гмицом која је увијек гладна и стално би да халапљиво гута нечији текст, избрисао ону запету, јер јој ипак тамо гдје се мисао и ломи и не ломи није било мјесто.

Размишљајући о тој причи, много година касније, шетао сам пошљунчаном стазом парка насупрот хотелу у коме је Андрић боравио она три дана. Док сам гледао у прозор собе за коју сам мислио да је у њој проводио дане и ноћи над својим текстом, спотакох се о жилу неког стабла и умало се не опружих по стази.

Покушах да у тами провјерим какав је облик жиле о коју сам запео ногом, кадли – руком у шљунку напипах добро угојену запету.

ТАЧКА, ЈОШ ЈЕДНОМ

Усред ноћи, оштро сјечиво зари се у његов сан.

Она тачка! Проклетница! Зар је морао да је стави?

Збаци са себе покривач с опиљцима сна, скочи, упали свјетло и укључи рачунар. Никад се програм није тако споро подизао. Нервозно је шарао мишем по подлози док је пљева свјетлуцавих тачкица пркосила са монитора.

А синоћ му је све изгледало сасвим  нормално. Завршио је причу тамо гдје је њен логичан крај. И, наравно – као што то чине сви писци – ставио на крају тачку. Једно клик на Ctrl и једно на Save. Задовољство окончаним послом зачинио је посљедњим гутљајем црног вина у коме се дотад, попут пуног мјесеца, љуљушкао одсјај стоне лампе. Растерећен, отишао је у кревет.

Онда је, усред ноћи, негдје дубоко у мозгу, на самом дну подсвијести, почела да сврдла она тачка. Нелагодно јој, говорила је. Гризе је савјест, јадала се. На плећима осјећа неки необјашњив терет који јој не да да дише, кукала је. Зашто је, питала га, баш њој намијенио улогу онога који окончава нечији живот, када добро зна да иза ње више ничега нема?

Ево га! Коначно File који је тражио нервозни кажипрст пишчеве десне руке на лијевом клику свемоћног миша.

Delite! И тачке више нема.

Помисао на још једну чашу црног вина поново опуштени писац одбаци и опружи се по згужваној постељини.