Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _20_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Уредниково ћоше
Записи са фејсбука






Пише: Анђелко Заблаћански




ЛАЈКЕРИ И КОМЕНТАТОРИ 
ПОЕТСКИ ЗНАЛЦИ ИЛИ УЛИЗИЦЕ


Знам, овим што ћу написати навући ћу гнев многих, па чак и оних који читају моје стихове, али такав сам. Не умем да ћутим пред неким чињеницама. Да умем, можда би било боље за моје књиге и написане песме, али бих се ја лоше осећао. Не волим лажи, мада још само лаж може да прође до људског ума. Не волим лицемерје, мада на лицемерју стоји свет. Не волим улизице (да не кажем нешто народскије), мада још само они имају места за сваким столом, било да се за њим једе, пије или доносе важне одлуке. Зато имам потребу, зато ме није страх да напишем ове ретке, зато ме баш брига ко ће како да их тумачи.

О чему је реч? Нећу се бавити дубљом анализом, јер нисам ни стручан, а немам ни жељу за тим. А реч је о коментарима и лајковима. Наиме, наиђох на песму коју и сам песник, да је остави у фиоку да „одлежи“ месец-два, не би разумео, јер је пуна нејасних места, тренутних запажања, метафоре ради метафоре, скраћеница, страних речи, али не и поезије. И то ме и не занима, пише свако како зна и уме. Али сад на сцену ступају ОНИ – поетски зналци или улизице. Сви до једног, коментари су у стилу, одлично, уживао сам читајући, лепо као и увек и томе слично. А испод љубазни одговор песника  хвала. Међутим, ни коментатори ни песник не кажу ништа о песми. Ни у назнакама нема која је то емоција такла читаоца, која песника. Нико ништа о томе, о најважнијем  доживљеном приликом читања. Па, шта да кажу  кад читаоци, у гомили набацаних речи које ни као могућа метафора немају везе једна са другом, нити разумеју нити могу да доживе, осете, а шта песник кад је очигледно да се упињао да напише што више тако набацаних мисли, а све мислећи тако је модернији, тако је већи песник. И њега донекле могу и да разумем. Покушава да уђе у свет, од њему сличних већ добрано урушене, поезије. Улизице не могу никако. Чему слаткоречивост? Плаћа ли вас неко? А и да плаћа, има нешто што је и од тога вредније. Бити свој! 

▼▲


Не знам зашто, али већ неких пет-шест година, волим да објавим ову песму крајем пролећа или почетком лета. Е, сад, није баш да не знам, јер како бих је написао, али се мало правим невешт. 


ВАШАР 

Појавише се слике, случајно, неке
Дечији писци читају песме 
А мени, све оне личе 
Ко да су са сплава и дискотеке

Кошуље од свиле, сукњице кратке
Боже, како деца песму да чују
Кад голе бутине много су слатке
Татице гледају, маме псују
Зар деца да жмуре на те батаке

Дочепати се бине по сваку цену
Да сви вас виде и завиде
А шта ко каже зар је важно
Сјај је битан – остало неважно

Песника ко плеве, ма и више
Чак и оних што стихове краду
Сасвим је неважно шта ко пише
Важно је да си у велеграду
И да си позван на параду

Читајте дични, стиху невични
Деци је мало Гранд парада
Култура одавно не постоји
Све у излогу, на рафу стоји
Све је роба већа или мања
Продајте деци своја срања
Давно је култури умрла нада