Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _21_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Поезија за децу | Вид - Вицко Вукелић




ЧИТАЊЕ ЈЕ МНОГО ЗДРАВО

Слушај добро, мали друже,
нек’ ти добру књиге служе.
Са читањем одмах крени
па се мало описмени.

Да не будеш као овца,
читај нашег нобеловца.
Мехмед - паши ране видај,
мостове од знања зидај.

Читање је много здраво,
зато слушај мала главо.
Никад није доста знања,
читај Петра са Змијања.

Нек’ се нађу сви у чуду,
кад им кажеш за Мргуду.
Да Марушка причом сине,
кроз маглу, са планине.

Нек’ се знање главом смеши
па поклони време Меши.
Да радости пљушти киша,
крај „Тврђаве“ и „Дервиша“.

Нек’ ти буде пуна глава
дивног Диса Владислава
па рецитуј са поносом
„Пијанство“ и „Можда спава“.

Кроз риме Црњанског путуј
па „Мизеру“ изрецитуј.
Змаја читај, лепше биће,
„Таши, таши“ и „Ђулиће“.

Нек’ сва љубав твога бића,
к’о „Сан Вука Мандушића“
сјаји вером драгог Бога,
због Његоша великога.

Нек’ се твоји пути смеју,
ка Вуку и Доситеју,
па рецитуј друштву, мени,
Дучићеву „Песму жени“.

Ту радости нема краја,
читај Бранка, Мику, Змаја...
Па истражуј сваког дана,
Алексу и Милана.

Листај жељом свих прстића,
Киша, Нушу и Пекића,
Сремца, Симу, Лазу, Бору,
Десанку и Исидору.

Па уз књигу слави дане
и уз српске великане
сазнај како љубав сија
кад је живот поезија.

▼▲


ЗАЉУБЉЕНОСТ

Телефон у руци држим,
јер не могу да издржим.
Моја соба тужна ћути,
са тобом се желим чути.

Док ручицом бирам број,
желим чути гласић твој.
„Буди мирно“, срце молим.
Рећи ћу јој да је волим.

Слушалицу дижеш смело,
баш се ето тако хтело,
за окице твоје мале
изговарам речи хвале:

„Лутко мила, слатки меду,
најлепша си у разреду!“
С неверицом кажеш: „Молим!“
Ја настављам:„Баш те волим!“

Са осмехом рече дама:
„Мирјанина ја сам мама,
и нисам баш тако млада,
овде, сине, тета Нада!“

▼▲


ДЕДИНИ СНОВИ

Чудан ми је нешто деда
није јуче такав био,
насмејан је и весео,
као да се подмладио.

Пратим га већ цело вече,
нека радост му у души,
тушира се, чешља, брије,
смејуљи се и певуши.

Изаћи ће, каже, вани
да прошета само градом
и да мало се исприча
с комшиницом тета Надом.

Смејући се, бака пита:
„Где ћеш ноћас? Већ је девет!
Пиџама ти ево, момче,
пресвуци се, па у кревет!“

▼▲


ДЕВОЈЧИЦА ИЗ ДОМА

У разреду истом,
у клупи до мене,
осмехе ми дају
топле очи њене.

Ненамерно Ану
понекад застидим,
у очима топлим
неку тугу видим.

Уздахнем дубоко,
јер ми буде жао
кад зна да бих за њу
своју душу дао.

Мој осмех је чува,
срце јој се диви,
постиди се, каже,
што у дому живи.

И да живот овај
никако не схвата,
родитеље не зна,
нема сестру, брата.

Да се смири само
данима је молим,
искрено је, много,
ал’ потајно волим.

Причао сам с мамом,
све ћемо јој дати,
позвала је сутра
на ручак да сврати.

А кад једном дођу
те године луде,
питаћу је срећан
да ми цура буде.

Ако каже хоћу,
крај је моме плану,
чекам пунолетство
да „усвојим“ Ану.

▼▲



   

Вид - Вицко Вукелић је рођен на Видовдан 1971. године у Бањалуци. Објавио је седам књига за децу и четири сликовнице. Написао је текст за химну Ђурђевданског фестивала у Бањалуци и текст за химну Дома за незбринуту децу „Рада Врањешевић“  у Бањалуци.

На десетине његових песама је музички обрађено и извођено на музичким фестивалима за децу.

Добитник је многих награда. Члан је Удружења књижевника Републике Српске.

Живи и ствара у Бањалуци.