КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Сима Пандуровић представник је књижевног покрета који је направио преокрет у дотадашњој српској књижевности. Као представник српских модерниста, симболиста и декадената Пантуровић је доживео врло оштру критику збирке Посмртне почасти (1908)  о којој је Јован Скерлић написао да је „једна књижевна зараза“, а да је песник „смртно жалостан као човек који је много живео и којега је живот у свему обмануо“.

Не треба заборавити да је Скерлићево схватање формирано под утицајем руских социјалних утилитариста 19. века и да је он од књижевности тражио једну врсту друштвеног мисионарства, а пре свега просветитељску улогу. Скерлић је имао велико поверење у друштвену снагу књижевности, прецењујући врло често њену стварну моћ. Веровао је да би песник попут Симе Пандуровића могао својим песмама, у којима доминира песимизам и деструкција, утицати негативно на расположење читалаца. Са друге стране, млади су са одушевљењем прихватили Пандуровићеву лирику, уз истицање њене вредности која се огледала у новим темама и осећањима. У своме времену Пандуровићев песимизам и нихилизам деловали су као појава неке врсте „антипоезије“. То је био покушај да се преокрене скала оних вредности које су дуго у поезији биле признате за основне.

Песник трезвеног и рационалног духа, какав је био Пандуровић, бавио се помало неочекивано метафизичким темама: оним стањима живота и смрти која је Достојевски називао проклетим стањима. Међутим, за разлику од других песника који су смрт везивали са слутњом о блаженству иза звезданог бескраја, као што је то био случај са Ракићем, Сима Пандуровић смрт доживљава реалистички, без потајне песничке наде да се са телом и душом може збити било шта друго осим труљења и ишчезнућа. Смрт је коначни и неопозиви победник света, а у њеној победи нема ништа лепог, а још мање узвишеног.

Ја ипак видим из мртвачких кола

Невине људе, и крај злобе њине;

Осећам снагу целог светског бола

Знам да су деца земље и прашине.

Умиру зраци, природна лепота.

Телеса јадна, болесна и трома

Жена и људи, болних од живота

Прате ме немо до мог вечног дома.  

(Мизерере)

У његовим песмама мотив смрти је приказан изразито антирелигиозно. Пандуровић не прихвата смрт као спас или утеху, мисао о смрти  је мисао и мртвачком ковчегу, и о гробу у влажној јесењој земљи у којој тело изједају црви. Смрт све побеђује, вредности не могу одолети времену и пропадању. Она је лишена лепоте, узвишености и достојанства. У песми Мизерере надмоћ смрти над човеком је надмоћ силе чија победа никад не може бити тријумфална.

Иако опседнут смрћу и пропадањем, Пандуровић стално осећа потребу да славу смрти умањи или да је бар донекле осујети:

И дугачка је наша лудост само

Што верујемо у преокрет свега

Кад ипак добро и сигурно знамо

Да је све исто: пре и после њега.

Најзад, ништа, драга, није тако скупо,

Да би за њим облак тешке туге осто.

Све на овом свету свршава се просто,

Одвише просто и очајно глупо. 

(Исти крај)