Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _19_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



Сећање на Душана Радовића


 




Припремила: Јелена Глишић




     

Душан Радовић је српски књижевник, писац, песник, афористичар, новинар, уредник дечјих емисија на радију и телевизији, дечјих часописа и ТВ серија. Рођен је 29. новембра 1922. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у Прилепској улици у Нишу.

Отац Угљеша му је по професији био железничар пореклом из Чачка, а мајка Софија је била домаћица пореклом из Ниша. Из обе породице је наследио њихове најбоље особине: са очеве стране образовање и просвећеност, а са мајчине топлину и марљивост. Био је треће од четворо деце. Обожавао је оца упркос томе што је био строг и са 9 година му је посветио своју прву песму.

1928. године се селе у Суботицу где Душко завршава основну школу и 6 разреда гимназије. Школовање је наставио у Београду студирајући филозофију. По завршетку рата постао је извођач књижевних радова и писао је скечеве, афоризме, најаве, одјаве, хумореске, песме, приче, сценарије за игране и документарне филмове.

Радио је у листовима: Змај, Пионир, Кекец, био је главни уредник Пионирских новина, уредник Програма за децу Радио-Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник једног од најбољих листова за децу у Европи, Полетарац, новинар Борбе и од 1975–1983. године уредник Студија Б.

Широким народним масама је познат по емисији Београде, добро јутро у којој је од 1976–1983. године публику забављао афоризмима који су објављени у три књиге и продати у 300.000 примерака. Написао је велики број књига од којих су неке преведене на енглески, руски, немачки и друге светске језике.

Најпознатија Радовићева дела су: Капетан Џон Пиплфокс (1953), Поштована децо (1954), Приче за Гордану (1955), Како су постале ружне речи (1960), Смешне речи (1961), Причам ти причу (1963),  На слово на слово (1963−1965) − телевизијска серија, Разбојник Кађа и принцеза Нађа (1968), Вукова азбука (1971), Зоолошки врт Београд (1972), Седи да разговарамо (1981), Београде, добро јутро 1 (1977) − афоризми, Београде, добро јутро 2 (1981) − афоризми, Понедељак, уторак, среда, четвртак (1983)  поезија и проза за децу у четири књиге, Београде, добро јутро 3 (1984) − афоризми.

Након његове смрти објављене су књиге: Вестерн, Женски разговори, О плакању, На слово, на слово, На острву писаћег стола и Кратке приче.

Умро је 16. августа 1984. године у Београду.



  • Пре него што кренете да тражите срећу, проверите – можда сте већ срећни. Срећа је мала, обична и неупадљива и многи не умеју да је виде.
  • Јуче је један родитељ завапио на родитељском састанку: Дајте ми добро дете, па ћете видети какав сам ја отац!
  • Улажите у стомак! То улагање даје брже и видљиве резултате. Улагање у главу је дугорочно и неизвесно.
  • Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, сем пара, родитељи ништа нису могли дати.
  • Има жена које воле само своје мужеве. Нису ништа посебно ти мужеви, већ те жене.
  • Проверите да ли сте заиста добар човек. Помозите онима који вам не могу узвратити.
  • Пре него што поправите свет, поправите чесму у свом стану. Свет би био много срећнији и лепши кад би свако само поправио чесму или макар зубе.
  • За разлику од доктора наука, сељаци имају више знања него стручне спреме.
  • У животу је довољно бити паметан само два пута: кад бирате занимање и брачног друга. Ко оба пута промаши, мора бити паметан целог живота.
  • Када размишљате о жени свог живота, дозволите и мајци да конкурише за то високо звање.
  • Кад лопови почну да бране оно што су стекли, неће бити љућих бораца за поштење, а против лопова.
  • Добра је свака мука која нас повезује, и лоше је свако добро које нас раздваја.
  • Да ли би људи могли бити бољи? Могли би, али нико неће први да почне. Сви имају лоша искуства. Нисмо ли се мало пута заклињали да ћемо бити бољи? И неки стварно постану бољи, па испадају наивни. Јер су они други - постали још гори.
  • Многе жене могле би много и лепо да воле, али немају кога. Сви се праве да су већ вољени, срамота их је да признају да нису.
  • Ви вредите само онолико колико сте другима потребни.

▼▲


ПЛАВИ ЖАКЕТ

Баш сам био у плавом жакету
када сретох Васиљевић Цвету.
Да л' због мене, да ли због жакета,
превари се, окрете се Цвета.

Ја јој рекох: ''Добар вечер, Цвето,
с допуштењем - мало бих прошет'о...''
Да л' због мене, да ли због жакета
превари се и пристаде Цвета.

Таман све то - кад залаја псето!
Ја јој рекох: ''Држ' се мене, Цвето!''
Да л' због мене, да ли због жакета,
превари се, придржа се Цвета.

Беше лето кад је божур цвет'о,
оде псето, ја у поље скретох.
Да л' због мене, да ли због жакета,
превари се па скрете и Цвета.

И логично, с обзиром да скретох
плави жакет на ливаду метох.
Да л' због мене, да ли због жакета
превари се и спусти се Цвета.

Прође лето и још пет-шест лета,
сад се Цвета мојом кућом шета,
из разлога екстра квалитета
- да ли мене или мог жакета.
▼▲ 

ПЛАВИ ЗЕЦ

Три сам земље прелазио, 
и три горе прегазио, 
и три мора препловио - 
док га нисам уловио. 
Плавог зеца, 
чудног зеца, 
јединог на свету! 

Овај зец 
зна да свира, 
овај зец 
зна да плете, 
овај зец 
ручак кува, 
овај зец 
кућу мете. 
Овај зец 
плести уме, 
овај зец 
жети уме, 
овај зец 
шити, пити, 
и француски говорити 
- све разуме! 
Плави зец, 
чудни зец, 
једини на свету! 

Ја га хтедох вама дати 
да вас мије, 
да вам шије, 
да вам кроји, 
да вам броји, 
да вам плете, 
да вам мете, 
да вам кува, 
да вас чува, 
да вам пева, 
слике шара 
и француски разговара. 
Плави зец, 
чудни зец, 
једини на свету! 

Ставих зеца у торбак 
па пожурим својој кући. 
Ал’ кад бисмо испред куће 
стаде зечић да шапуће: 
- Пусти ме, ловче, 
храбри ловче, 
да очешљам косу,
да умијем лице, 
да исечем нокте, 
да исправим стас, 
да удесим глас. 
Нек’ виде деца 
плавог зеца, 
чудног зеца, 
јединог на свету! 

Пустих зеца из торбака 
ал’ се зец не очешља, 
ал’ се зец не уми, 
нит’ исече нокте, 
нит’ исправи стас, 
нит’ дотера глас. 
Већ побеже, ој несрећо, 
на крај света, ој невољо! 
Плави зец, 
чудни зец, 
једини на свету.