Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _8_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Сврљишки јав | Радослав  Вучковић



ИЛИНДЕН

Илинден. Војводе видају ране.
Бесни коњи њиском запараше сан,
моме расплићу косе, преклињу дан
да им сватовским јутро сване.

Низ Вардар некрсти спалили села,
из му̑ка тмули васкрсава глас:
у огњу је смрт, у огњу и спас,
за расуте кости и трошна чела!

И сину муња на тврдом длану,
стеже песница, мишица плану;
из ока прснуше спржени угарци.

Запиташе зурле на пиринској страни,
с Мечкин камена ударише тапани,
Крушевом тешкото заиграше старци!

▼▲


ЈАВ

Очекивали смо
гласове коњаника,
слушали
јав ждребица.

Око глава
змија се увијала.

Да се смејемо
смо хтели:
спречи нас разум.

Да убијемо
смо хтели:
спречи нас лудост.

▼▲

ПОМРАЧЕЊЕ, ПОНОЋ

Отежалу земљу голем пламен лиже:
у оцу заспало прошло и будуће.

Устајале воде врели ветар бије:
кроз памћење мутне реке теку.

Помрачење ума замрачило небо:
непознату наду деца у сну таје.

У скровитом хладу јављају се жбири:
све људско и мушко заклопила поноћ.

▼▲


ЗАВИЧАЈНА

У рало се перо преметнуло
да преорем поље нишевачко
а стрицу ми црно испод нокта.
На глави ми жито изникнуло,
а сестра ми снопове везује.
Тимок ми се у очи улива,
а очеве њиве поплавило.
Земљу мајком, а мајку ми крије.
На северу зар болујем јужно.

▼▲


ПРЕД ОДЛАЗАК

Многе су ноге
ову бразду газиле,
љуте се звери око ње спориле,
питомо биље у обиљу
зборило и корило,
многе је руке плодиле,
мој праоче.

Да л' отићи ил' остати,
запевати ил' проклети
кад при звезди породи се,
покрај друма утабана
до амбара и подрума,
земља мати.

Браздом стати и убрати
жути дукат сиромаха
ил' отићи и остати
много лета без годета,
мој праоче.
▼▲

ПРЕД ПОВРАТАК


За све ове године
нико не уби тврдоглаву аждају
и не узе цареву кћер
(нико не стави прст
на ороз, на образ).

Све ове године
сити остадосмо гладни,
као девет гладних година,
мој праоче!

▼▲


САН

Заволиш
две слепе птице.

Поверујеш
у два значења пепела.


  

Радослав  Вучковић рођен је у Нишевцу (источна Србија) 1949. године. Дипломирао на Филолошком факултету. Пише поезију, кратку причу и преводи са македонског језика. Један је од оснивача и уредника часописа Бдење.

Објавио је следеће књиге поезије: Три срцоказа (Прокупље, 1970); Са пештерских источника – коаутор (Пљевља, 1987); Корени и корови (Чачак, 1988); Бунила (Београд, 1990); Тавни наук (Ниш, 1994); По распећу (Младеновац, 2000); Радовање и играње (књига за децу) – коаутор (Ниш, 2002); Источно тројство – коаутор (Београд, 2007); Бдења и буђења – коаутор (Сврљиг/Књажевац, 2010); Песме (Сврљиг, 2011); Превод драме Атанаса Вангелова Неодређене личне заменице (Сврљиг, 2012).

Превођен и награђиван.

Живи у Сврљигу.