Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                             _15_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Три песме | Тања Прокопљевић

МЕЊАМ СВОЈУ ДОМОВИНУ

Селим се у земљу родну Твоју
и ја сам селица, само једна птица у броју.
Одлазим у земљу нимало моју,
хрлим ка другом чемерном човечијем роју.

И пре него што кренем далеко
неки ће ветар заструјати полако и рећи лако: “Поново се роди“
Одмахнућу руком и погледати преко, 
али ћу и помислити да је то већ неко рекао:
“Роди се, поново се роди у тој земљи далеко.“

Ипак се питам, преламам и у души сламам,
лишена бићу свих идеала, обичаја и породичног дара,
у оку ће бити призор пламан,
а ја ћу себе тако да проверавам.

Сигурна сам да ћу у души умрети овог маја,
јер уместо кафе доћи ће време чаја,
а зелени ливаду замениће
мутна пучина плава.

Богата земља тад заслепеће мене,
а сјај ће раширити моје зене,
за сваки ћу успех тражити да ме потапша нека богата рука,
на длан ће стати сви идеали, 
а за душу ће остати мука.

▼▲

НЕЖЕЉЕНО ВРЕМЕ

Утихну ми песма с планина и мора,
утихнуше звона са неба и дола,
утихну и сага, ал' у мени снага
жели да се нада, у радост да пада.

Није данас време исто као јуче.
Оде доба давно, даровитно, знано,
ал' моје је тело данас снагом јаче
иако му срце уплашено плаче.

И руке су шире и крв ми је густа,
велелепна сам лађа човековог стуба,
а време је од жеља у море упало
и воду нам црпи – шире нам се шкрге.

Гле, у своју сам снагу цела заплетена
залутала међу сопствено оруђе,
ал' кад је људско тело здравије и јаче,
тад хуманост своју на крст желе да окаче.

Утихну ми песма с планина и мора,
утихнуше звона са неба и дола,
утихну и сага, ал' у мени снага
жели да се нада, у радост да пада.

▼▲


ВЕЧЕ ПУНО ТУГЕ

Туга је моја омамљена вином
спустила руке преко мога лица,
чуди ме, плаши та грабљива птица.
Питам се које речи да потеку,
да зује, јуре преко мога врата,
да плове потом све до дуге косе,
које би речи могле да се стекну
да сузе гоне – боје се ветра.

Док тражим и молим за речи спаса,
будим и прса и стењем полако,
тад извор светла препознајем ипак
у речи која не познаје гласа.
▼▲


  

Тања Прокопљевић рођена је 22. августа 1971. у Земуну. У родном граду стекла је основно и средње образовање, а у Новом Београду више, туристичко образовање. У Америци је студирала енглески језик.

По повратку из Америке (1995) успешно се бави новинарством. Љубав према поезији отиснула ју је у издавачке воде. Радила је као књижевни секретар, али и директор и уредник у Издавачком предузећу Естарт. Надасве даровита. Сада је у статусу слободног уметника. Приредила је и уредила знатан број књига.

Своју прву ауторску књигу, збирку новинарских текстова под називом Како упецати мужа, објављује 2002. године. Аутор је седам збирки песама:  Живоплет (2003), Смртник у покрету (2004), Славуј љубави (2004), Под кључем истине (2006), Стиховољени дневник (2010), Стихојављање (2014), Стиховање у болу и љубави (2016).

Прозна дела: Пулсивно као нови правац у уметности (2009), есеј о кретањима у саврменој уметности, Исповест жртве, документарна проза (2010), Одушак (2012) – роман, Мучно доба и путеви среће (2015) - роман.

Живи и ради у Земуну.