Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                14 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Даме пишу поезију




ПИСМО АДАМУ

Драги Адаме
нисам крива
што смо из Врта протерани
криви су превртачи земље
који су из праисконског блата
кипове правили
криви су они што су спавали
седам милиона година
и нису видели сунце на зиду
и душе у огледалу
криви  су посматрачи
што у лету дивљих птица
не чуше музику етром преношену
у којој је чак и васиона
одрала своја стопала плешући
криви су људи из твог пупка
који су ме нападали у име одбране
под кожу су хтели да уђу
покушавајући да ми промене
очи, кости и крв

Драги Адаме
зар сам крива
што нисам била довољно гола
па ме шума лишћем облачила
док сам рукама ватру разгртала
Зар сам крива
што сам дисала кроз небеске капије
газила друмове пакла и раја
нудила простор за време
заветована
да будем твоје лице и наличје
сутрашњег дана

Драги Адаме
још увек трајемо
још увек ти пишем поруке
по унутрашњим зидовима
свог тела
и не заборави
да си само човек
који је окусио моје биће
а љубав је спремна да се разбесни
ако знаш неку молитву
сад је време да изговориш
- јер враћам ти твоје ребро
да будеш Цео
                        твоја Ева

~  Љиљана Стојадиновић ~
▼▲

ГЛАД ЗА КРВЉУ

када огладни Звер

дивљач се у со окамени
камен оглуви од крика
ледници пресрећу облаке
звезде црнину одену

кад Звер огладни 

ум се отисне у празнину
оштре се секире
истежу вратови
са пурпурним сунцем
провришти мајчино млеко

кост се са кошћу глође
прах се у прах враћа

и све што се милошћу зове 
у озверје се суновраћа

звер кад огладни у човеку

~  Жељка Аврић ~
▼▲

У НОЋИ ПУНОГ МЈЕСЕЦА

Немирни прсти
приносе уснама
догорјелу цигарету
облак дима разилази се
вукући своје
извитоперене праменове
мрсећи их са
неуредно завезаном косом
на столу чаша вина
до пола пуна
испијаш је –
остаје сасвим празна
ниједне капи на дну чаше
јер
зашто само у теби
да остане празнина
ове јулске ноћи
пуног мјесеца

~ Јелена Глишић ~
▼▲

ЛЕНКА ЋЕ УМРЕТИ

Умреће ти Ленка, 
а грео'та, јер је волиш Лазо!

Крв ти кључа од помисли да је у загрљај свијеш,
док је себично у грудима кријеш!

Бојиш се Лазо Ленке,
и њених нежних руку,
усана чулних и немирног погледа,
гураш је од себе,а умро би од једа...
...грео'та, умреће ти Ленка,
а волиш је Лазо...

Santa Maria della Salute,
оглушиће се на молитве, крике у вапају,
док јој љубиш скуте,
у болу и очају...

Нек оздрави Ленка,
умрети ти не сме...
Ако умре Лазо...
Шта јој вреде песме!

~ Звездана Крстић ~
▼▲


КЛУПКО


Не јурим више старе снове,
Увелим грањем се не пењем често,
Задоцни часовник, ал’ ме позове,
У неком времену да нађем место.

Не прескачем више урасле ограде,
У бунарима пресахлим не тражим воду,
Одморим ципеле кад ме забораве,
И када, наједном, од мене оду.

Не тражим више грумене злата,
Нити на кладенцу шта, сем свежине,
Сва сам се склупчала у своје биће,
Обрасло облаком скромне тишине.

~ Јелена Цветковић ~
▼▲

ПЕСМАМА ТВОЈИМ У ПОХОДЕ

Момчилу Настасијевићу

Песмама твојим у походе –
Жедна, напипавам нит.

Зрелија...
Некад што беху непроходне,
Сад им урањам у бит.

И беспутна,
У стиху твоме слутим
Свој смисао и пут.

~ Драгана Албијанић ~
▼▲

ЖАО МИ ИХ

Најрадије би стали на раскршћа
и све путеве до својих кућа свратили.

Отворили би прозоре
да сваку зраку сунца себи дограбе.

Исклијала сјемена
само би у своје баште посијали.

Сваку би циглу (чија год да је)
у своју сиву кућу узидали.

Жао ми их.

Хтјела сам се над њима исплакати,
али ми са ријеком надошлог јада
нестале сузе у понорима.

~ Милена Дрпа ~
▼▲

ПРАВДА УВЕК ИМА ВЕЗАНЕ ОЧИ

Скривам се
иза покошених трава прошлости
и мемљивих зидова сећања.

Скривам се 
у густо изатканај пауковој мрежи
и пукотинама земљине коре.

Скривам 
своје тело
од погледа туђих и својих.

Скривам се
иза лажних љубави
прошлих

Скривам се
и од огледала
у коме бих могла да видим 
неку коју не познајем.

Скривам се
у интермецу између два хладна рата
знајући да светло, у свему што следи
тешко таму може да савлада.

Скривам се 
и бежим
јер често не знам
колико моје раме може поднети
и колико очи моје неправду могу гледати.

И све зато
што ми је дато од Бога
да испод колевке у којој сам спавала
не буде крст, ни аманет љубави
већ медаљон од злата
на коме је Правда увек везаних очију.

Мирјана Бекчић ~
▼▲

ТУГА

Отвори се празнина
Свака мисао која улети рањава

Све у човеку који тугује
је паучина која лови
још један ударац

Сенка која нас окрзне
ране отвара

Подношљиво
за земљу закуцава

И ништа опипљиво
ничег одвише
само се згрушана бол
на ситу времена задржала

~ Нада Петровић ~