Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                                16 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Пет сонета | Снежана Дубак

КАД ДАШЦИ ПРОЗБОРЕ

 Уби ме пјесма, а без ње не живим,
 лукаво дира па стихове ниже.
 И саму себе у болима кривим,
 када ми суза осољена стиже.

И како ноћас запету да ставим,
тачке ме крајње узеле на махе? 
Како ћу, душо, себе да наставим,
и зарад тебе утишам уздахе?

А само на трен, пут мога свијета, 
осјетих марте, полене цвијета.
Тихо ме дашци опраше без мјȇра

испрате даље пут божјих намјера,
онако сјетну, у крошњама раним,
само ме сраме да жену сахраним!
▼▲

ВЈЕЧНИ ШАПАТ

Једно смо у друго упијали зјене,
по лицима миле ко баршуни меки.
Прогледале очи златом навезене,
бљештимо под сводом - своји а далеки.

Па земаљским зовом душа се смијеши,
и дарима жене послушност доноси.
Кроз љубав шапуће, зрела не гријеши,
преварено срце инатно се коси. 

О, Божанска мајко, невидљиве руке!
Видала си ране, закидане струке,
и појила вјером, Сунце ће да гране.

Поб'једиће разум испод косе вране.
У њедра те бујна обухватам свога
да битишеш мирно покрај срца мога!
▼▲

ПОДНО КАПКА

Хоћеш ли у оку да те вјечно скрасим,
подно овог капка умјестим те силно.
Ко зјеницу чувам и видове спасим
да музиком шапћеш предају умилно? 

Твоја вишња снага припала је жени,
запосјела т'јело у тај часак тили,
jагодица лица стидно се црвени
одали нас дрхти. Што бисмо се крили?
 
Мисли ми се срамне око душе плеле
на исте се жеље узбуркане свеле,
па те ћутке зовем у тишине гласне.
 
Кад би ова зора ненадано пукла
из плаветног јутра све плаштове свукла
бујица би текла да никад не спласне.

▼▲


РАСПЛЕТЕНЕ ГРИВЕ

Под бокором неба усред жутог класја,
расплетене гриве развигор таласа,
до глежњева малих шушти хаља б'јела,
у освиту јутра жеља је пон'јела.

Међ љетином родном за себе уздише,
сунцокрете златне опојно мирише,
чека зове срца, да га срећом пуне,
и никада више окрајке не круне.

Из ведрине неба проклијали зраци,
угријали душу постиђени краци,
а појење птица крај ливаде цвјетне,

у магији јутра усхићено сретне.
Томе вишњем чуду тканом од љепоте,
даде живе виде, од себе их оте.
▼▲

ВАНВРЕМЕНА 

Ја ти ноћас пјесму ван времена пишем,
у вихору бића палим грумен жара,
па тишину нижем и стихом уздишем
да оставим сонет који вјечност ствара. 

Ако живот крене да ломи и бије,
и бољкама преда нељубљено лице,
нек ти моја рима крај узглавља спије,
ова чедна нота задње пјесмарице. 

О смарагду ока могу в'јенац сплести
и терцину жешћу до врхунца свести.
Не умире пјесник, то се кола крећу
 
на тренутке само са путање скрећу.
Сачуваћу јецај с дјевојачког моста
тамо гдје ми суза издајничка оста!
▼▲


     

Снежана Дубак рођена је 1973. године на северу Црне Горе, у Иванграду (данашње Беране). Школовала се од косих и правих тек толико да постане једно писмено чељаде.

У раној, тек започетој младости створила је дом и живи срећна са својим момцима у Београду. Објавила је књигу поезије Колијевка бескраја, која је посвећена преминулим родитељима Вери и Гаврилу Јелић. У припреми је збирка сонета Прековјечно и роман Мило име Милена.