КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Виктор Иго 

(1802-1885)

 

За Аделу Фуше

Jануара 1820. године

 

Неколико речи од тебе, вољена моја Адела, поново је променило стање мог ума. Да, ти можеш све да учиниш са мном, јер заиста бих био мртав када нежни звук твога гласа, благи додир твојих обожаваних усана, не би били довољни да дозову живот у моје тело. Са каквим ћу осећањима, потпуно другачијим од јучерашњих, лећи вечерас! Јуче, Адела, јуче, више у љубав твоју веровао нисам. Час смрти дошао би ми као олакшање.

Али ипак, рекох себи: „Ако је истина да ме она не воли, ако ништа у мени не би могло да заслужи благослов њене љубави, без које живот више нема нимало чари, је ли то разлог да умрем? Постојим ли због своје личне среће? Не. Читава моја егзистенција посвећена је њој, чак и против ње. И са којим правом бих се могао да усудим да жудим за њеном љубављу? Јесам ли ја, онда, нешто више од анђела или божанства? Волим је, истина, чак и ја. Спреман сам да радо жртвујем све за њу – све, чак и наду да ће ме она волети. Нема те привржености за коју нисам способан због ње, за један њен осмех, за  један њен поглед. Опет, зар је могло бити другачије? Зар није то једини циљ мог живота? Ако буде равнодушна према мени, чак и ако ме буде мрзела, биће моја несрећа, и то је све. Какве везе има, ако то не нарушава њену срећу? Да, ако ме она волети не може, морам кривити само себе. Моја је дужност да пратим је у стопу, да обавијем њену егзистенцију својом, да јој служим попут баријере која је штити од свих опасности, да јој понудим своју руку као помоћ, да се непрекидно постављам између ње и било какве туге, и да за то не тражим никакву награду, не очекујем било какву надокнаду. Само да будем срећан ако се удостоји да понекад баци сажаљиви поглед на свог роба, и да га се сети када куцне час опасности! Авај! Када би ми барем допустила да дам свој живот како бих предухитрио сваку њену жељу, све њене хирове. Када би ми само допустила да са поштовањем пољубим отиске њених обожаваних стопа. Када би ми барем дозволила да се ослони на мене када је снађу невоље у животу: тада бих добио једину срећу за коју имам дрскости да јој тежим. Зато што сам спреман да жртвујем све због ње, дугује ли ми она било какву захвалност? Да ли је она крива што је волим? Мора ли она, на рачун тога, веровати да је дужна да ме воли? Не! Може се разметати мојом приврженошћу, узвратити на моје услуге мржњом, и одбити моје идеализовање са презрењем, а да ја ни на трен немам права да се жалим на тог анђела. Нити смем ни на час да прекинем да је обасипам свиме што би могла да презре. И буде ли сваки мој дан обележен неком жртвом за њу, ја и даље нећу, до дана када будем умро, отплатити бескрајни дуг који моја егзистенција дугује њој.“

То су, највољенија моја Аделе, биле мисли и одлуке мога ума јуче у ово време. Данас су и даље исте. Само се сада са њима меша извесност среће – тако велике среће да не могу да мислим о њој а да не задрхтим, и једва да се усуђујем да верујем у то.

Онда је истина да ме волиш, Адела? Реци ми, могу ли да верујем у ту чаробну идеју? Зар не знаш да ћу бити луд од среће ако икада будем могао да проведем читав живот под твојим стопалима, сигуран да те чиним срећном као што сам и сâм срећан, сигуран да ме обожаваш као што ја обожавам тебе? Ох! Твоје писмо вратило ми је мир, твоје речи вечерас испуниле су ме срећом. Хиљаду пута хвала, Адела, вољени мој анђеле. Желео бих да могу да се бацим пред тебе као пред божанство. Како си ме само усрећила! Adieu, adieu, провешћу веома срећну ноћ, сањајући о теби.

Лепо спавај, и дозволи свом мужу да ти украде дванаест пољубаца као што си му обећала, поред свих оних које још ниси обећала.

▼▲

Јохан Кристоф Фридрих фон Шилер

 (1759-1805)

 

За Шарлоту фон Ленгефелд

03. август 1789.

 

Да ли је то истина, најдража Лоте? Могу ли да се надам да ти је Каролина завирила у душу и одговорила ми у складу с оним што је унутра прочитала, а што ја нисам имао храбрости да признам? Ах, у какво се бреме за мене претворила тајна која ми тако дуго лежи на срцу, тајна коју сам, још откако сам те упознао, морао да скривам! У време док смо још живели заједно, често сам долазио до твојих врата са намером да ти све признам, али би ме храброст сваког пута издала. Сматрао сам да би ти у мојој жељи могла да назреш пуку себичност. Плашио сам се да марим само за своју срећу и та мисао ме је увек терала да одустанем. Да се којим случајем испоставило да ја за тебе нисам могао да постанем оно што си ти за мене, моја би патња унела немир у твоју душу и својом исповешћу бих само уништио дивну и танану хармонију пријатељства. Такође бих изгубио оно што сам до тада имао – твоју искрену сестринску наклоност. А она би наступили тренуци када би моја нада изнова живнула и кад би ми се чинило да је срећа коју бисмо једно другом могли да пружимо тако узвишена и племенита да би зарад ње вредело жртвовати све остало. Ти би могла да будеш срећна и без мене, али ја те свакако никад не бих учинио несрећном. То је био осећај који је бујао у мом срцу и на коме сам гајио своје наде. Ти би себе могла да поклониш и неком другом мушкарцу, али те нико не би волео потпуније и чистије од мене. Ником твоје срећа не би била и остала тако света. Читаво моје постојање, све што живи у мени, све што имам и све што јесам – све то, најдража моја, посвећујем теби и спреман сам да себе учиним још бољим и племенитијим да бих те постао још достојнији и да бих те још више усрећио. Племенитост душа је дивна и неуништива спона пријатељства и љубави. Наше пријатељство и наша љубав постају неуништиви и вечни попут осећања на којима смо их саздали. Зато те молим да ми сад не затвориш своје срце и да допустиш својим осећањима да говоре сама за себе. Потврди ми наду коју је Каролина побудила у мом срцу. Реци ми да ћеш бити моја и да те моја срећа неће стајати ни најмање жртве. Ох, убеди ме у то једном речју. Наша срца су још одавно блиска. Допусти да тај један једини страни елемент који је досад постојао између нас ишчезне и да ништа, ништа више не наруши слободно сједињење наших душа. Збогом, најдража Лоте! Жудим за неким мирним блаженим часом када ћу моћи да ти предочим сва осећања која ми леже на души, која су у дугим годинама непрестане жудње представљала извор моје среће и моје патње… Немој оклевати да занавек одагнаш свој немир, а ја ћу сву срећу и сва животна задовољства без оклевања ставити у твоје руке… Збогом, најдража моје!

---

---

---

---