Роберт Фрост ПРЕДАХ У ШУМИ ВЕЧЕРИ СНЕЖНЕ Чија је шума, мислим да знам. Далеко у селу он живи, сам; да овде дремам неће ни знати, док шумом снежни промичу сати. Мој коњић своје чуђење скрива што ту смо стали, без створа живâ, између шуме и воде смрзле, најцрње ноћи године мрзле. Да прапорцима зазвони, хита, да није грешка, као да пита. И док у ноћи прапорци брује, на поветарцу пахуље хује. Шума је дивна, дубока, хладна, ал' обећаног душа је гладна: да пређе цео пут пре уснућа, да пређе цео пут пре уснућа. ▼▲ Роберт Фрост НЕПРЕЂЕНИ ПУТ Два пута секу јесењу шуму, ал' не може се ићи низ два у исто време, имам на уму. Погледом лутам ка оном друму који се губи у травама. Па се одлучих да кренем другим, јер, чинило се да тај је прави; једнако он је опкољен дугим шипражјем, њиме да не заблудим, као ни првим, у густој трави. Тог ме је јутра одлука звала: да другим путем окушам срећу; и на тај први нога би стала, само кад не би већ сада знала да никада се вратити нећу! Будућност сетне не виде очи, ни на два друма сећање: тај ређи, којим стопало крочи и истоветан којег прескочи. - Отуд другачије било је све! ▼▲ Томас Харди БОЖИЋНА ПРИЧА О ДУХОВИМА Јужно од границе, сред далеког Дурбана, Лежи твој земљак - војник који труне. Згрчене су му трошне кости, И на поветарцу му збуњена сен јауче Ноћима да засени сјајну звезду: „Хтео бих знати Од кога и када је сверадосни Закон Љубави, дат нам од Разапетог, Укинут и одбачен? И која логика или истина се пројављују У супротстављању „лета Господњег“ годинама? Близу две хиљаде проживљених до сада пројурише, Још увек ишчекујући Сврху због које је Он умро.“ |
▼▲ Марк Странд
КРЕТАЊЕ
У простору
сам одсуство
простора.
Увек
је тако.
Где год да сам
увек сам оно што недостаје.
Кад ходам
раздвајам ваздух
и увек се
ваздух помера
да попуни празнину
које је тело оставило.
Сви имамо разлоге
кретања.
Ја се крећем
да бих поправио ствари.
▼▲
Рајнер Марија Рилке
ОПЕТ И ИЗНОВА
Опет и изнова, колико год нам били знани пејсажи љубави
и ондашња малена црквена порта, са њеним жалостивим именима,
и застрашујуће нем амбис у који остали
пропадну: опет и изнова нас двоје ходимо заједно
под сеном прастарих стабала, лежећи опет и изнова
међу цветовима, лицем у лице небу.
●Све песме с енглеског препевала Данијела Марковић
Данијела Марковић рођена је 1978. у Требињу. Већ две и по деценије живи и ради у Београду. По образовању правник, писањем се бави од средњошколских дана. Поезију је објављивала у зборницима песама књижевних клубова Момчило Настасијевић из Горњег Милановца и Мирослав Мика Антић из Инђије (2008), као и у билтену Острог и збирци Радуј се Василије Свети (чији је била и уредник, 2009), обоје у издању Цркве Светог Василија Острошког из Новог Београда. Поред поезије, коју пише и преводи са енглеског језика, аутор је већине путописних текстова о Србији у монографији This Way Serbia, која је изашла 2006. године у српском и енглеском издању. Теолошке текстове је објављивала у теолошком часопису Прволик, од 2008-2010. године. Аутор је два романа (Тело, Најлепши син Италије), једне драме (Пертапио и Ерида) и прозно-лирског дела Писма из нутрине, који су још увек необјављени. |